Blog / Budimo ljudi
15/05/2018
Kako sačuvati srce društva?
Budimo ljudi
Ronald Seeliger, Nemac na „službenom putu“ u Hemofarmu

Recept I – Minimum za maksimum

Ne verujem da je išta u životu lako niti da je ikome drugome lakše nego meni. Ali verujem da je svako od nas gospodar svog tela i duše, tvorac svojih odluka i da svako od nas, ukoliko želi, može na svoj način da doprinese društvu kojem pripada.

Stolar Mile koji pravi i poklanja stolice za hranjenje beba, Dankinja Anja koja je od sigurne smrti spasila dvogodišnjeg dečaka u Nigeriji, Indijac Azar koji pod mostom hrani stotinu beskućnika, svi oni su deo sebe, svog vremena, novca i komfora, poklonili drugima.

Nemojte me pogrešno razumeti, nisam toliko naivan - ne očekujem da svako od nas može da bude Mile, Anja ili Azar; uostalom, da smo svi u toj meri humani i posvećeni zajednici, danas ne bismo razgovarali o ovoj temi. Ali, opet, verujem i želim da verujem da svako od nas ličnim činom, dodatnom pažnjom ili lepim gestom može doprineti da sačuvamo ono iskonsko dobro unutar ove naše ljudske zajednice.

Moj recept za društvo u kojem kuca jako srce glasi: ophodi se prema drugima sa minimumom poštovanja koliko i sam želiš da dobiješ od drugih. Šta god da tražiš od drugih, prvo zatraži od sebe i to dvostruko jače. Ako kod prijatelja, poznanika, kolege primetiš borbu, ponudi ruku pomoći.

Ovo je minimum koji svako od nas može i treba da podari zajednici. Ovo je minimum sa maksimalnim „radnim vremenom“, nešto što treba da traje 24 sata, 365 dana. Ovo je minimum sa maksimalnom nadoknadom – osmehom i zahvalnošću.

U to ime, pozivam nas da budemo Mile, Anja ili Azar po svom izboru: Mile koji poklanja pažnju i osmeh, Anja koja spasava uplašena srca, Azar koji ljubavlju hrani druge... Za početak dovoljno je da svakoga dana obratimo pažnju na ljude koji nas okružuju i da im podarimo toplu reč, utehu ili pomoć. Srce društva nalazi se u našim rukama, a da li će ono nastaviti da kuca ili će se jednostavno ugasiti, zavisi samo od nas.

Recept II – Maksimum za minimum (života)

Moje radno iskustvo prilično je ispunjeno (u ovom životnom dobu…). Sticao sam ga u brojnim kompanijama na više kontinenata. Zbog mnogo toga sam zadovoljan, neke stvari bih, istina, rado zaboravio, ali postoji jedna akcija o kojoj ću uvek sa ponosom govoriti. Reč je o akciji fondacije Hemofarm „Najvažniji poziv u životu“, u okviru koje već godinama govorimo o važnosti doniranja organa.

Te 2015. godine, kada smo postali partner Ministarstvu zdravlja i zajedno izašli u javnost sa otrežnjujućim podacima da u Srbiji tek svaki deseti pacijent dočeka taj jedan (najvažniji!) telefonski poziv u kome mu saopštavaju da se pojavio dobrovoljni davalac čiji organ može da mu spasi život, postali smo i svedoci teških životnih priča, borci protiv neistina i predrasuda o dobrovoljnom davanju organa, misionari sa ciljem da ovu temu približe što većem broju građana. Naš prvobitni cilj da se u Srbiji poveća broj dobrovoljnih davalaca prerastao je u borbu za sistemsko rešenje – da Srbija dobije novi zakon o transplantaciji organa koji će, po uzoru na druge zemlje, omogućiti novi život hiljadama ljudi.

Želeli smo i još uvek želimo da zaustavimo praksu da život zavisi od jednog telefonskog poziva…

Bez sumnje, doniranje organa predstavlja glavni, najviši iskaz ljudskosti i humanosti, jer darivanjem svog tela dajemo šansu drugima da žive. Dobrovoljno davanje znači da ste čovek, humana jedinka koja je spremna da svojim gestom omogući drugima da nastave život.

Potpisao sam donatorsku karticu i u Nemačkoj i u Srbiji. Kao jedinka, ovo je u isto vreme i minimum i maksimum koji mogu dati. Ali za ovu priliku, neka ovo bude maksimum za nečiji minimum života!

Zato pozivam sve drage ljude, prijatelje, sadašnje i buduće kolege, poznanike, ali i sve vas koje još nisam imao priliku da upoznam, da budemo ljudi i potpisom na donatorskoj kartici omogućimo nečiji minimum… života!
AUTOR TEKSTA
Ronald Seeliger,
Nemac na „službenom putu“ u Hemofarmu