Blog / Kako sačuvati srce društva? / Srce kuca, tu je, ko ga čuje
15/05/2018
Kako sačuvati srce društva?
Srce kuca, tu je, ko ga čuje
Slobodan Georgiev novinar BIRN-a
Srce kuca, tu je, ko ga čuje
Ovo je ključno pitanje u Srbiji, čini se, ali ne samo u Srbiji jer globalna slika sveta, onog koji najčešće vidimo pred očima, je takva da je „društvo“ postalo neuhvatljivo.

Sve se pokrenulo, sve se zanomadilo, govori nam se da treba da putujemo, da se krećemo, da menjamo mesta, da migriramo, da tražimo sreću na nekom drugom mestu ako je ovde nema, da zgrabimo šanse koje se pojavljuju tamo gde možda ne pripadamo.

Razume se, i ovo je iluzila koju nameće onaj mali deo populacije koji ima šta da jede i ima gde da spava: globalna slika sveta i različitih društava i zajednica je drugačija: ostaje se vekovima na jednom mestu u nadi da će i naredna genaracija imati dovoljno vode i hrane da preživi.

Srbija nije zemlja u kojoj se lako putuje, ali je zemlja iz koje se lako putuje.

300 hiljada, 400 hiljada, 500 hiljada mladih i najboljih napustilo je zemlju od početka tranzicije, često čujemo, tranzicije koja je eufemizam za godine raspada.

Ono što je trebalo da bude prelazak iz jednog sistema koji nije mogao da opstane u sistem koji se pokazao kao žilaviji, ono što je trebalo da bude skok iz propalog samoupravljanja u kapitalizam sa dušom, nije se dogodilo jer je tu „pretvorbu“ pratio užasan rat koga ni ne želimo da se sećamo.

Rat, sankcije, loša država, stres, loša hrana, opšte urušavanje svega ostavilo je posledice na sve: i danas nam neka istraživanja kažu da se u Srbiji masovno umire od bolesti srca.

Pa ako su srca građana Srbije bolesna, ako je dramatično otežan taj unutrašnji saobraćaj koji čine loši krvni sudovi, krvni sudovi po kojima ne idu dobra nego pokvarena krvna zrnca, kako bismo mogli da očekujemo da „srce društva“ bude sačuvano i da oni nevidljivi putevi koji povezuju društvo budu prohodni, izdržljivi i sposobni da povežu različite interese u bar jedan zajednički i najvažniji, i to onaj koji će „srcu društva“ dati impuls za život?

Opet, čini mi se da bih se, kada bih znao kako to da uradim, ili obogatio ili bih bio na vlasti. Srbija ovakva kakva je danas, izgleda previše izranjavana i osakaćena, u društvenom smislu, da bi mogla da pravi korake koji je vode tamo gde bi trebalo da ide.

Društvo, zbog te insuficijencije socijalnog miokarda, nema neki pravac: više je kao u pesmi Darkvuda – nekontrolisano kretanje u više pravaca.

Međutim, ipak, kao i uvek u životu, u svakom životu, dok je ljudi postoji i nada da će se stvari pomerati na bolje. U Srbiji ima toliko dobrih stvari, malih i lokalnih inicijativa, koje su možda male ali su uspešne, da su to „one ćelije“ iz kojih će se sutra razvijati neki bolji „organi“.

Život je tako kratak da bismo ga utrošili na budale, proroke i one koji kukumavče. Učimo lekcije da bismo se bolje zabavili. Srećni ljudi, zadovoljni svojim životom možda mogu nešto da naprave. Ljudi priterani uza zid ili saterani na ivicu mogu samo da se posvete molitvi ili da probaju da beže. Društva žive dugo, ali ponekad umiru a da se to i ne vidi zbog drugačijeg vremenskog okvira.

Prošlost treba ostaviti istoričarima, arheolozima i dijagnostičarima, pa neka nađu lek. Budućnost treba ostaviti zanesenjacima i onima koji veruju u vizije i ne treba nasedati na prazne priče. Ono što možemo jeste da se bavimo ovim ovde i ovim sada, takvim kakvo je i da se trudimo da zadržimo korak. Ne zato da bismo negde stigli, jer ko bi to mogao da zna, nego da ne bismo pali.

Dok hodamo, kao ljudi ili kao društvo, kucaće i naše srce.

„Srce kuca, tu je, ko ga čuje“.
AUTOR TEKSTA
Slobodan Georgiev
novinar BIRN-a