Blog / Migavac
15/05/2018
Kako sačuvati srce društva?
Migavac
Srđan Šaper, Osnivač, I&F McCann Grupa
U poslednjih nekoliko godina primetio sam da je nešto što je ranije bilo sporadična pojava, postalo opšte mesto – vozači više ne koriste migavac, kreću, skreću, zaustavljaju se, pretiču, ali im, nažalost, u veoma velikom broju, tolikom da se može govoriti o većini, ne pada više na pamet da bi o tome trebalo da obaveste druge učesnike u saobraćaju.

Rastužila me je ova stvar, moram da kažem da to tako osećam, nije me ni naljutila, ni ogorčila, ni zabrinula, samo rastužila. Znači da moj kolega, vozač drugog automobila, učesnik u saobraćaju kakav sam i ja, mene više ne primećuje, ne misli da sam dostojan njegove pažnje, svejedno mu je da li će me neki njegov potez iznenaditi, ne zanima ga kako će se njegova odluka ne mene odraziti.

Zašto ne daje migavac?

Smatra da ga to zamara? Ne misli da je to ikome dužan? Ne želi da bilo ko zna šta on misli? Baš ga briga za druge? Ne oseća da je deo neke veće celine od one koju čine on i njegov automobil? Ne plaši se policije? Ne zanima ga da poštuje propise ako ne mora, a ovaj je zaključio da ne mora? Ne misli da propisi imaju neki razlog da postoje osim da ga gnjave? Ne misli da treba da postoje propisi uopšte? Sam bira kada će biti solidaran sa drugima, ne odgovara mu propisana solidarnost? Sve to zajedno i još nešto?

Ili bi, čitajući ovaj tekst, rekao – koliko reči o nečemu što je apsolutno nevažno, a ima toliko mnogo važnijih stvari, baš zbog tih važnijih stvari i ne mogu da se bakćem sa davanjem migavca.

Meni se, međutim, čini da društvo postoji samo ako se poštuje društveni ugovor, ako se poštuje razlog zbog koga svako od nas mora da se liši dela svoje udobnosti i maksimuma svoje slobode da bi mogao da živi i sarađuje sa drugima. Društvo u kome više ne postoji razlog za dobrovoljnu saradnju za opštu korist je društvo koje sebe poništava. Ili poništava svoju budućnost. Takvo društvo, a ovo naše je očigledno sve više takvo, postaje samo skup pojedinaca koje prisila sile ili sila nekog nacionalnog ili autoritarnog mita može da drži na okupu.

Da biste davali mnogo, možda da biste i tražili dovoljno, treba početi sa onim što je najmanje – poštovanjem prema čoveku do sebe, pristojnošću u obraćanju, uvažavanjem tuđeg vremena, slušanjem drugih, davanjem migavca sa radošću. Jer srećna društva su ona gde svi prilježno, uporno i istrajno rade na onim stvarima od kojih korist imaju svi zajedno i niko pojedinačno.
AUTOR TEKSTA
Srđan Šaper,
Osnivač, I&F McCann Grupa