Blog / Borba za ljude
15/05/2018
Kako sačuvati srce društva?
Borba za ljude
Vigor Majić, direktor Istraživačke stanice Petnica
Sviđalo se to nekome ili ne, ljudi su onaj jedini ključni i nezamenljivi element koji određuje snagu, kvalitet, perspektivu i smisao savremene države, teritorije, društva – daleko više nego broj fabrika, kuća, tenkova, kilometara puteva, bruto proizvoda, pa čak i spomenika, hramova i prirodnih rezervata. Istinska borba za razvoj i stabilnost jedne države, regije ili grada jeste borba za ljude: da postoje, da žive zadovoljni i srećni, da budu bezbedni i stvaraju planove i ideje da ih bude više i da budu još srećniji.

Velik i dugotrajan odlazak mladih, obrazovanih i ambicioznih mladih ljudi punih energije i snova opustošio je ne samo Srbiju, već i većinu zemalja jugoistočne Evrope, a zakasnela svest o mogućim katastrofalnim posledicama tog procesa sama po sebi nije dovoljna da se situacija popravi. Kvalitetno obrazovanje, dobar zdravstveni sistem i fizička i pravna sigurnost, kao i prisustvo predstavnika svoje generacije sličnih opredeljenja u neposrednom okruženju su bazični faktori koji opredeljuju većinu mladih stručnjaka da ostanu ili odu i da svoju porodicu i budućnost izgrađuju ovde ili u nekom drugom, dalekom okruženju. To nije sigurnost posla ili visina plate. Svaka obrazovana i stvaralački orijentisana mlada osoba snažno utiče na druge oko sebe, pa je egzodus, ekonomski ili intelektualni svejedno, samopospešujući i samoubrzavajući proces.

Ne postoji jednostavan recept kako ovaj proces preokrenuti, ali je nužan sastojak „dobrog recepta“ čvrsta i jasna volja većine da su nam pametni i obrazovani mladi ljudi apsolutno neophodni, da ih valja slušati i da im propadnici starijih generacija i kreatori politika i stvarnosti moraju posvetiti dominantnu pažnju i poštovanje. Beda i siromaštvo domaćih škola (pogledajte higijenu, opremljenost kabineta i školskih biblioteka, izbrojte osmehe na licima nastavnika ili đaka!) u poređenju sa luksuznim poslovnim zgradama, pozlaćenim crkvama i blještavim bilbordima, beskonačnim brojem kafića, splavova i kladionica – ne idu u prilog nadi da te mlade ljude uopšte želimo zadržati i negovati. Svaki kilometar autoputa košta koliko jedna moderna i solidno opremljena škola, svaki šoping mol koliko solidno pozorište ili muzej, svaki vojni avion koliko manji univerzitet. Trendovi kojima smo živi svedoci nagoveštavaju da neumitno stvaramo Srbiju kao virtuelnu tvorevinu u drugim svetovima, kao da su sadašnje generacije roditelja te frenetične dijaspore neka fizička smetnja mladima da prihvate prostore svog rođenja i odrastanja kao sopstvenu budućnost.

Možda je previše prošlosti i grobova ispod svake stope da se od njih nebo više ne može jasno videti... Na dnu prašnjave kutije u vek ima i zrno nade, a u ovom slučaju to je moje iskreno uverenje da su te nove generacije mladih ljudi zauzetih pakovanjem kofera po mnogo čemu pametnije od nas i da će oni uspeti da pronađu način da se ponovo spoje i posvete uobličavanju prostora svoje mladosti daleko bolje nego što su generacije pre njih, ove naše i naših roditelja, ikada uspele ili iskreno nameravale. Zato je suvišno truditi se da ih zasipamo savetima i receptima za koje unapred znamo da neće delovati. Imajmo samo iskreno poverenje da će oni razumeti naše slabosti i ograničenja i da će pronaći uspešan model povratka ili barem snažnog prisustva u prostorima svog detinjstva i da će, pored toga, doneti i dah Evrope i modernog sveta, vrednosti i vizije koje prevazilaze tragedije prošlosti i koje mogu uspešnije nego ikada pokrenuti nesrećni kutak Starog Kontinenta ka budućnosti i čudima koje ta budućnost krije.
AUTOR TEKSTA
Vigor Majić
direktor Istraživačke stanice Petnica