Blog / Iz ugla stručnjaka o bolesti modernog doba / Bolest kao najveći životni izazov
22/04/2019
Iz ugla stručnjaka o bolesti modernog doba
Bolest kao najveći životni izazov
Tamara Klikovac, psiholog, docent i psihoterapeut, Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet – Odeljenje za psihologiju
Bolest kao najveći životni izazov

„Zdrav čovek ima hiljadu želja a bolestan samo jednu...”

Rečenica „Da smo živi i zdravi, a sve ostalo.... lako ćemo” zvuči veoma poznato. Međutim, iako se u našoj zajednici telesno i mentalno zdravlje, makar deklarativno, visoko vrednuju, nažalost u praksi se veoma često zanemaruju. Važnosti i vrednosti zdravlja postajemo potpuno svesni tek onda kada je naše lično ili zdravlje nekoga od nama bliskih osoba manje ili više narušeno.

Bolest ima snažan potencijal da menja ličnost, način razmišljanja i reagovanja u različitim odnosima i situacijama. Da li će promena biti na gore ili na bolje u velikoj meri zavisi od obolele osobe ali i od stepena podrške koju osoba dobija od porodice, prijatelja, zajednice, društva u celini. Obična prehlada, teži virus gripa ili stomačni virus, lakša ili teža povreda delova tela, u značajnoj meri mogu da nam otežaju svakodnevno funkcionisanje i da nas izmeste iz uobičajene rutine. Međutim, šta se tek dešava kada se kompleksnija bolest desi iznenada nama lično, članovima naše porodice ili bliskim prijateljima?

Prva reakcija u suočavanju sa težom bolešću poput infarkta, moždanog udara, malignih oboljenja, težih telesnih povreda i hendikepa, uvek je šok koji može da traje od nekoliko sati do nekoliko dana. U tim momentima mogu se javiti brojne fizičke i psihološke manifestacije, te nije neuobičajena pojava nesvestice, malaksalosti, drhtanja, preznojavanja, ubrzanog pulsa, povišenog pritiska, ali i osećanja jeze ili zaleđenosti. Veoma često fizičke manifestacije praćene su i stanjem psihičkog šoka u kojem se javljaju mentalna konfuzija, zatim teškoće sa koncentracijom, snažan strah, napetost, nesanice, ali i snažno emocionalno uzbuđenje poput plača, agitiranosti i nemira.

Patnja i višegodišnje podnošenje teže bolesti mogu da uzrokuju i snažan distres, a često i veoma ozbiljne anksiozne i depresivne reakcije. Obolele osobe, posebno u manje razvijenim društvima, neretko su stigmatizovane i zanemarene što dodatno komplikuje proces suočavanja i prilagođavanja na zahtevan život sa bolešću. Shodno tome, ljudi se na različite načine brane od suočavanja sa dijagnozom teške bolesti. U prvoj fazi šoka i tokom procesa prilagođavanja na život sa bolešću, ograničenjima i promenama koje bolest podrazumeva, prepoznaju se različiti mehanizmi odbrane, a neki od najčešćih su:

- poricanje – negiranje postavljene dijagnoze („To nije istina”, „To se ne događa meni”, „U pitanju je greška sigurno”, „Sigurno su zamenili nalaze”).
- potiskivanje – izbegavanje razmišljanja o postavljenoj dijagnozi i predstojećem lečenju.
- projekcija – uzroci za bolest se pripisuju drugim osobama ili okolnostima („Drugi su bili loši prema meni i zato sam se razboleo”). Nekada se složena a neprepoznata osećanja zbog bolesti i situacije u kojoj se nalazi projektuju na medicinsko osoblje. Najbolji primer za to je čuveni zaključak „Lekari su krivi jer nisu otkrili bolest na vreme” ili „U pitanju je greška medicinskog osoblja”.
- premeštanje – neprijatna i neprepoznata lična osećanja preusmeravaju se prema nekom drugom objektu ili situaciji. Intenzivan strah od osnovne bolesti premešta se na neku drugu bolest ili deo tela („Muče me jake glavobolje danima”, „Osećam bolove u grudima”, „Imam bolove po celom telu”).

Koliko je u prvi mah kompleksno suočavanje sa saznanjem da mi lično ili neko nama blizak boluje od teške bolesti dodatno zavisi od različitih objektivnih i subjektivnih faktora.

Objektivni faktori koji se odnose na vrstu i prirodu oboljenja su:
• težina bolesti, odnosno pojava vidljivih ili manje vidljivih simptoma, zatim postojanje bola ili negativnih efekata lečenja i sl.
• (ne)mogućnost kontrole bolesti i simptoma,
• promena uobičajenog funkcionisanja, dnevne rutine i navika,
• nivo onesposobljenosti i funkcionalnih oštećenja (pretnja nezavisnosti, autonomiji, doživljaju ličnog dostojanstva),
• uticaj na različite životne uloge - socijalne, radne/profesionalne,
• neizvesnost prognoze,
• trajanje lečenja i (ne)mogućnost rehabilitacije,
• uticaj bolesti na funkcionisanje porodice obolelog,
• uticaj bolesti na ekonomsku sigurnost i stabilnost obolelog i porodice.

Subjektivni faktori se odnose na osobine ličnosti, lokus kontrole i subjektivnu procenu stepena ugroženosti bolešću, mehanizme prevladavanja i odbrane u suočavanju sa različitim stresnim i kriznim situacijama koje obolela osoba već ima u ličnom iskustvu i koristi u aktuelnoj situaciji bolesti.

U psihološkom smislu, bolest predstavlja kriznu životnu situaciju. Međutim, svaka kriza, osim toga što predstavlja gubitak i pretnju, može da predstavlja i izazov i šansu za rast i razvoj, mogućnost za intrapsihičke promene na bolje i korišćenje uspešnijih mehanizama prevladavanja i odbrane. Iskustva mnogih ljudi koji su se suočavali sa teškim bolestima i hendikepima pokazuju da ih bolest nije zaustavila u kreativnom stvaranju, intelektualnom napredovanju, samostvarenju i emotivnom sazrevanju, u pomeranju granica (ne)mogućeg funkcionisanja i ostvarivanju ličnih aspiracija.

Umesto zaključka: Čuvati zdravlje kada smo zdravi! Kako - pitaće mnogi?
Redovnim sistematskim pregledima, umerenom i zdravom ishranom, fizičkom aktivnošću, šetnjama, kretanjem uopšte, izbegavanjem rizičnih zdravstvenih ponašanja (pušenje, alkohol, konzumiranje psiho-aktivnih supstanci i neumerenih količina prostih šećera), odmaranjem i kvalitetnim snom, primenom različitih tehnika opuštanja i relaksacije kao načina neutralisanja svakodnevnog životnog stresa i složenih emocija i negovanjem posebne životne filozofije koja donosi mir i racionalno razmišljanje.
AUTOR TEKSTA
Tamara Klikovac,
psiholog, docent i psihoterapeut, Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet – Odeljenje za psihologiju