Blog / Zašto sam odlučio da postanem donor? / Zabole me…
01/06/2019
Zašto sam odlučio da postanem donor?
Zabole me…
Dragan Ilić, PSIHOLOG I NOVINAR
Zabole me…
Srpski prevod svetskog bestselera Marka Mansona, u eufemističnoj verziji glasi: “Zabole me…“

Ta reč, koju autor u originalu nije upotrebio, naterala me da danima razmišljam o našoj spremnosti na saosećanje. Paradoksalno, kada ne želite da se uživljavate u tuđe probleme, ako vas nije briga za druge reći ćete : “E, zabole me!“

U prenosnom smislu, vi kažete da vas simbolično boli baš onaj deo muškog ili ženskog tela, o kojem se u javnosti ne govori. Ipak, radi se o bolu, koji, kako kažemo, nije važan, nebitan je, prolazan i malčice vulgaran.

Tu počinje dalje uranjanje u prirodu našeg odnosa prema drugima i sebi. Ukoliko zaista imate neku tegobu, fizičke prirode, najčešći simptom je bol, rećićete “Mene boli (nešto)“. Od drugih ćete očekivati da imaju razumevanje za vašu muku. Da prepoznaju i razumeju vaš bolan izraz lica, da pokažu saosećanje i da ponude pomoć. Naša kultura dozvoljava priču o bolu, na ulici, u prodavnici, od nepoznatih ljudi često ćete čuti intimne priče o bolestima i bolu. Njime mašemo kao zastavom, očekujući sažaljenje i pomoć, možda poštedu ili bolovanje.

Kada nas boli, od ljudi očekujemo savet, tabletu protiv bolova, lepu reč ili makar pitanje-“jel vas boli nešto?“

Ako ste se baš Vi našli nasuprot bolesnika, ili bolnog, ljudski je pokazati razumevanje za njegovu patnju. Ako nam je ta bolna osoba baš bliska onda ćemo reći “Boli me njegov (njen) gubitak“. Može to biti i duševna bol, ali mi ćemo je svejedno osetiti i podeliti sa drugima. Iako nas vaspitanje, hrišćanstvo, Imanuel Kant uče da je bol svake osobe svetska bol, da moramo imati razumevanje za svako živo biće u Univerzumu, nažalost u svakodnevnom životu nije tako.

Naš bol za druge, ostaje rezervisan za uzak krug nama bliskih ljudi, za porodicu i prijatelje. Tokom odrastanja, naučili smo, ili uvežbali sebe da postanemo imuni i gluvi i slepi za tuđu bol. Tako valjda čuvamo sebe, ali ko je taj mudrac na ovom svetu koji će nam tačno objasniti gde je ta granica bola za druge, od koje tačke nam postaje svejedno.

Priča o doniranju organa je takva. Mnogi ljudi godinama čekaju, živeći svoj bol, u nadi da će doćekati delić nečijeg tela koji će im spasiti život. Svako od nas može biti taj donor, onda kada odemo sa druge strane bola, gde fizički bol više ne postoji i biva izbrisan. Od nas se zato ne očekuje da u bukvalnom smislu trpimo bol da bi drugima bilo bolje, dovoljno je da budemo svesni njihove patnje i svojom donacijom uvećamo šanse da drugi žive. Dakle, samo mora da nas zaboli njihov bol, a lek za nas i njih je prihvatiti donorstvo kao najhumaniji čin. Nikakav napor i mala žrtva.

Zato, umesto da vas “baš zabole za druge“ pređite taj put u glavama i srcima i neka vas “zaboli tuđi bol“, a lek je u svima nama, u suštini naše prirode, to je naša suština, naša čovečnost.
AUTOR TEKSTA
Dragan Ilić,
PSIHOLOG I NOVINAR