Blog / Zašto sam odlučio da postanem donor? / Cilj je spasiti život
04/06/2019
Zašto sam odlučio da postanem donor?
Cilj je spasiti život
dr Svetozar Putnik, Direktor Klinike za kardiohirurgiju Kliničkog centra Srbije
Cilj je spasiti život
Kada ljudi pomisle na transplantaciju, nekako uvek misle samo na tim koji se nalazi u operacionoj sali prilikom same operacije. Nikada niko ne pomisli na ljude koji su zaslužni što je do tog trenutka uopšte došlo. A reč je o komplikovanom procesu u kome učestvuje stotinak ljudi.

Prvi koji pokreću ceo proces doniranja organa su oni lekari koji, nakon uspostavljanja moždane smrti pacijenta, pričaju sa porodicom potencijalnog donora.

Nakon toga, kada porodica da pristanak da se organi pacijenta doniraju, na red stupaju drugi timovi. Tu je poseban tim za eksplantaciju srca, poseban tim za eksplantaciju jetre, a poseban za eksplantaciju bubrega. Svaki od tih timova ima oko 10 do 15 profesionalaca koji vode računa o tome da dragoceni organ bude tretiran na najbolji mogući način i da dođe do svog primaoca.

Dok oni rade eksplantaciju organa, drugi tim radi na pronalasku najboljeg primaoca - tu govorimo o centru za transfuziju, gde se nalazi lista pacijenata koji čekaju na transplantaciju. Ko će biti primalac ne određuje samo krvna grupa, već je neophodno podudaranje i mnogih drugih faktora.

Nakon što se pronađu najbolji primaoci, te informacije se šalju novim timovima koji će uraditi pripremu svih tih pacijenata za moguću transplantaciju. Za svaki organ se obično zove nekoliko ljudi, jer i pored svih provera, finalnu odluku o tome ko dobija organ donosi konzilijum lekara. Ta priprema je ista kao kad se pacijent sprema za operaciju. Pacijent prolazi sve analize i sve što je neophodno, kako se ne bi gubilo na vremenu.

Kada konzilijum donese odluku, na red dolaze novi timovi lekara - ovaj put za transplantaciju jetre, bubrega i srca. To su opet timovi od po 10-15 ljudi.

Posle same transplantacije, o pacijentima brine grupa lekara i medicinskih tehničara, kako ne bi došlo do odbacivanja organa.

Transplantacija, dakle, nije ni u jednom koraku jednostavna - za svaku je potrebno oko 100 ljudi koji svakodnevno rade za dobrobit bolesnika kojima je transplantacija jedini lek.

I pored kompleksnosti celog procesa, ne može se sve svesti samo na neophodne procedure. Ipak smo svi mi ljudi i preživljavamo svaki trenutak kroz koji prolaze naši pacijenti u toj teškoj borbi za život.

Svaka operacija je za nas kao prva, jer je svaki slučaj poseban i jedinstven. I kod prve, ali i kod poslednje urađene transplantacije, mi dajemo i više od svog maksimuma, jer nam je svaki život koji pokušavamo da spasimo podjednako važan. Svaka uspešna operacija donosi još veću veru u funkcionisanje celokupnog procesa i daje nam snagu da to iznova radimo svaki dan.

Mnogi me pitaju da li je teško i kakav je osećaj spasiti život. Prilikom svake operacije ja osećam neverovatan pritisak i veliku dužnost, jer mislim na one ljude koji su pristali, u nedvosmisleno najtežem trenutku u svom životu, da doniraju organe svog najmilijeg i tako spasu nečiji život. A s druge strane, imate osobu čiji život bukvalno zavisi od uspešnosti operacije koju vi i vaš tim izvodite.

Postoje i oni koji pitaju - kako živite dalje nakon operacije koja nije uspela? Mogu samo da kažem da, ako pošteno uložite šest godina studiranja, pa pet godina specijalizacije, pa još jedno dve godine subspecijalizacije, pa obavezno usavršavanje u inostranstvu, ako ostajete svake noći u klinici, onda se nakupi u vama dovoljno snage da izađete pred porodicu onoga ko je preminuo i kažete: “Žao mi je, uradio sam sve što sam mogao, ali završilo se loše.” I nakon toga da odete kući, nastavite svoj život normalno, svesni da ste dali sve od sebe.

A svi koji ne veruju u doniranje, jer su vođeni predrasudama i pogrešnim informacijama, trebalo bi samo da vide i upoznaju 49 ljudi koji su u proteklih šest godina, koliko radi Centar za transplantaciju Kliničkog centra Srbije, dobili novo srce i novi život.

To su ljudi kojima je osim zdravlja, data i šansa da se svako jutro bude pored svojih voljenih, da provode vreme sa svojom decom i unučićima. Oni su opet radno produktivni i vode zdrave i srećne živote. Jedan sekund proveden sa njima pokazuje pravu vrednost humanosti doniranja organa.
AUTOR TEKSTA
dr Svetozar Putnik,
Direktor Klinike za kardiohirurgiju Kliničkog centra Srbije