Blog / Zašto sam odlučio da postanem donor? / Poslednji voz za novi život
31/05/2019
Zašto sam odlučio da postanem donor?
Poslednji voz za novi život
Stevan Gajić,
Poslednji voz za novi život
Imao sam 22 godine kada sam se zaposlio u salonu keramike. Tamo sam radio naporan fizički posao, tako sam za godinu dana izgubio 20 kg na težini. Pošto sam bio malo gojazan, nije mi to smetalo. Naprotiv, prijalo mi je, sve dok ljudi iz mog okruženja nisu počeli da me zapitkuju da li sam dobro, da li je sa mnom sve u redu. A onda su počeli i da mi skreću pažnju na žutu prebojenost kože i žutilo beonjača.

Ja to tada nisam primećivao. Bio sam ubeđen da sam zdrav i da ostali samo preteruju. A onda se pojavio i kožni svrab. Nesnošljivi kožni svrab kojeg nisam mogao da se otarasim, ma šta radio. Češao sam se i češao, pravio sebi rane po rukama i nogama i opet nisam mogao da navedem svrab da nestane. Bio je sveprisutan, želeo sam da pobegnem iz sopstvene kože.

Na kraju sam otišao lekaru. Biohemijski rezultati su pokazali izuzetno povišene transeminaze jetre. Sve je bilo povišeno i svi su se alarmirali. Nagovešteno mi je da ću morati da budem hospitalizovan radi detaljnog ispitivanja.

Prvi prijem mi je bio na Infektivnoj klinici, pošto su sumnjali na hepatitis. Biopsijom jetre je ustanovljeno da je u pitanju PSC – primarni sklerozirajući kolangitis, pa sam upućen na gastroenterološku kliniku, na kojoj sam nastavio lečenje.

U međuvremenu mi je ustanovljena još jedna autoimuna bolest – ulcerozni kolitis. Iako su činili sve što je u njihovoj moći, lekari nisu uspevali da zaustave progresivne bolesti koje su se sada aktivirale i udruženim snagama nastojale da me dotuku.

Od 2013. do 2015. sam mnogo puta ležao u bolnici zbog raznih komplikacija i dodatnih ispitivanja. Mnogo puta sam želeo da odustanem i da prestanem sam lečenjem. Nekako mi je delovalo da ma šta radili, život neminovno ističe iz mene.

I na kraju...i jesam odustao. Prestao sam da idem na kontrole, terapiju sam pio prema poslednjem izveštaju. Prošlo je tri meseca i više nisam ličio na sebe. Nisam mogao da radim, nisam mogao da se školujem...

Da mi nije bilo roditelja, ne znam kako bih sve to izdržao. Jer bez prihoda i zdravstvenog osiguranja, ne može se ni živeti, ni lečiti. Od svega sam morao da odustanem, jer me je bolest iscrpla. Nisam imao energije ni za najosnovnije poslove po kući. Sve mi je predstavljalo napor, tako da sam se opet vratio mom lekaru. Mom spasitelju. Uradio mi je ultrazvuk, napisao izveštaj i rekao mi da zakažem prijem.

Na putu do sobe za zakazivanje pročitao sam poslednju rečenicu u kojoj je bila pomenuta nekakva lista, ali skraćenicu nisam do tada video. Iako sam znao o kakvoj je listi reč, prosto nisam želeo sebi da priznam da je došlo do toga.

Šta više, ja sebi sve te godine nisam želeo da priznam da imam ikakvih ozbiljnih problema sa zdravljem. A da ne pričam tek o...transplantaciji jetre. Razmatrao sam i neke druge opcije, želeo da pokušam sa alternativnom medicinom, pitao se da li postoji neki melem, čaj, čarobni napitak, bilo šta...samo da ne moram da „odem pod nož“. Ali sam tada već izgubio snagu da se borim.

No, kada sam, tog jula 2015. godine, legao u bolnicu, više nije bilo moguće pobeći od realnosti. Doktor mi je prišao sa papirima i stao pokraj mog kreveta. Trebalo je da potpišem saglasnost, jer bez toga nisu mogli da započnu pripreme za transplantaciju. Objasnili su mi da je to za moje dobro i da druge opcije nema. To mi je bila poslednja šansa.

Da budem iskren, nisam mnogo ni mario. Činilo mi se da je „moje vreme došlo“ i da to tako treba. Premišljao sam se da li da potpišem saglasnost. Majka me je ubedila da ipak pokušam, da ne odustajem. Ona mi je bila najjači glas razuma. Nije razumela moj strah.

To nije bio strah od, da se lepše izrazim, prestanka života. Jer kad prestane život, navodno nestaju i sve njegove muke, zar ne? Ono što me je plašilo, bila je mogućnost da će sve to biti uzalud. Šta ako se bolest vrati pa mi i transplantirana jetra oboli? Šta ako dođe do odbacivanja i nekih drugih komplikacija? Šta ako...pa tako još milion sumnji i pitanja.

A onda, bilo je tu i nečeg drugog. Jedno veoma važno i zastrašujuće pitanje o kojem i danas razmišljam. Zbog čega je moj život toliko bitan da bi neko drugi morao da umre, kako bih ja mogao da nastavim da živim?

Razmišljajući sam shvatio da nemam više šta da izgubim, te sam potpisao svoju kartu i ukrcao se na poslednji voz. Njegova destinacija – novi život, nova šansa.

Nakon osam meseci, usledio je prvi poziv za transplantaciju. Bilo nas je trojica. Svako od nas je ostavio sve svoje stvari u prizemlju Urgentnog centra, presvukli smo se u pižame i otpraćeni smo na odeljenje za transplantaciju. Rasporedili su nas na krevete i onda je krenula prava predstava. Tehničari su se rastrčali na sve strane žonglirajući špricevima, iglama, klizmama, bočicama i epruvetama. Užurbano su stupali na scenu, jer za dva sata se mora odabrati novi glavni glumac. Doktor je za to vreme prikupio snimke i dokumentaciju svih nas i odneo ih hirurzima koji na osnovu toga donose odluku ko je najprioritetniji.

Jetra tadašnjeg donora je bila prevelika za mene i još jednog kandidata. Ali je trećem sasvim odgovarala. Odahnuo sam, opustio se, presvukao i vratio kući. Tako je prošao 17. mart 2016. godine. Laknulo mi je što tada nisam bio odabran, ali mi je i bilo krivo, jer da jesam, čekanju bi došao kraj. Više ne bih morao da živim u neizvesnosti i strahu.

Već 1. aprila mi je ponovo zazvonio telefon. Glas mi je saopštio da opet imaju potencijalnog donora za mene. Prošlo mi je kroz glavu da je u pitanju prvoaprilska šala, jer od prvog do drugog poziva nije prošlo ni mesec dana. Spremio sam se i u roku od sat vremena sam opet bio na prijavnici Urgentnog centra.

Ovog puta sam bio sam. Nisam poveo nikoga sa sobom. Sve je bilo kao prethodnog puta. Samo što je ovog puta svetlo reflektora palo na mene. Reklo bi se da sam od sve pažnje razvio tremu i zanemeo. Samo sam ležao nepomično i zurio u doktora. Posle kratke pauze, svi su mi prišli sa osmesima i počeli da me uveravaju da će sve biti u redu i da nemam čega da se plašim. Znao sam to. Ali mi opet nije bilo svejedno.

Onda se odigrao drugi čin predstave kojem prethodnog puta nisam prisustvovao. Tuširanje, brisevi, elastične čarapa i pravac u operacionu salu. Prebacio sam se na krevet, priključena mi je infuzija, anestezija, pa sam iskoristio priliku da se svima u sali zahvalim zato što postoje. Anesteziolog koja je bdila nada mnom je rekla „možemo da počnemo“ i onda sam utonuo u san.

Sledećeg jutra dan je bio prelep. April. Sunce sija. Tražio sam odmah da mi otvore prozor da i u moju sobu ponovo uđe život. Želeo sam da se nadišem svežeg vaduha, da čujem zvuk grada, ljude…Iako sam bio pun cevčica i kesa, sa gazom preko stomaka, osećao sam se kao nov čovek. Ponovo sam morao da učim da hodam, da dišem, da stojim uspravno, da se smejem…Kao malo dete…Kao da sam se ponovo rodio.

Znam da se to nikad neće desiti, ali ako bih ikada sreo ljude koji su dali saglasnost da se jetra njihove najmilije osobe na svetu da meni, ništa drugo ne bih mogao nego da im se zahvalim, jer su oni dali odobrenje da ja nastavim svoj život, da sanjam, maštam i planiram budućnost. Do tog trenutka nisam smeo da razmišljam i planiram ništa duže od jednog dana, jer nisam znao šta me čeka. Gledao sam samo da izguram još jedan dan. A sada opet smem da maštam, da imam planove i razmišljam gde će moj život biti za deset godina.
AUTOR TEKSTA
Stevan Gajić,