Blog / Zašto sam odlučio da postanem donor? / Civilizacijski bonton
25/06/2019
Zašto sam odlučio da postanem donor?
Civilizacijski bonton
Jelena Milašinović, PR menadžer beogradske filharmonije
Civilizacijski bonton
Ne poznajem nikog ko je čekao najvažniji poziv u životu, niti osobu koja je nekome pomogla da taj telefon brže zazvoni, time što je za života donela odluku o doniranju organa. Da li ovaj bilans znači da sam do sada imala sreće? Jesam, svakako. Ali, da li je to dovoljno? Naravno da nije.

Volela bih da živim u sredini u kojoj se nivo društvenog angažmana ne meri prema aršinima lične involviranosti, odnosno lične nevolje. Jer, društvo nije nevidljivo opšte mesto, društvo smo svi mi.

A u našem društvu priču o doniranju organa kao eho prati prilična doza neobrazovanja uz koju, kao starija prijateljica, ruku pod ruku, ide sujeverje. Po principu - „nemoj o tome da misliš da ne prizivaš“ ili „pu-pu, daleko bilo“.

Ne znam koji je to zarđali selfhelp priručnik generacijski utuvio tako nešto ljudima u glave, ili je nečija baba nešto bajala, pa se to prenelo i pogrešno interpretiralo. Ali svet je malo dalje otišao i bilo bi dosta dobro da mu se priključimo - zato što ćemo tako doprineti boljem životnom okruženju i društvu koje shvata i oseća vrednost davanja.

Princip doniranja organa je, najpre, jedno od najvećih dostignuća vremena u kojem živimo. A kada to dostignuće postane dostižna mera, i to zakonski izglasana, smatram da se više ne radi o plemenitosti ili altruizmu, već o civilizacijskom bontonu.

Druga dimenzija ovog fascinantnog dostignuća jeste da revolucionarno menja odnos prema smrti. Ne umanjuje bol zbog gubitka, ali rađa mogućnost da patnju nadjača život u svom najdivnijem obliku - a to je upravo lepota davanja.

Zahvalna sam što je usvojeni zakon omogućio da se definišem kao potencijalni donor. Potičem iz porodice gde se uvek pomagalo, a pošto se podrazumeva da ćemo to uvek činiti kad smo u prilici, time se nikad nije hvalilo. Ali o doniranju nismo još stigli da pričamo. Nismo stigli – od života. Međutim, tema doniranja nije priča o smrti, već baš o životu. Tako da mama, tata, Milice, znate koliko volim život, i baš zbog toga - ja ponosno prihvatam pravo dato mojim rođenjem i stečeno punoletstvom, a to je da budem donor.

Možda nikad nećemo razumeti okolnosti pod kojima se život završava, ali jedno je sigurno – znamo ko nečiji život može da produži. Njegovo veličanstvo - Čovek. Pa onda, šta čekamo? Treba samo da iskoristimo svoje pravo da budemo ljudi.
AUTOR TEKSTA
Jelena Milašinović,
PR menadžer beogradske filharmonije