Blog / / Život u novoj realnosti
06/05/2020
Život u novoj realnosti
Prof. dr Tatjana Vukosavljević Gvozden Odeljenje za psihologiju, Filozofski fakultet, Beograd
Život u novoj realnosti
Nakon skoro dva meseca vanrednog stanja, uvedenog povodom pandemije koronavirusa, broj zaraženih pada i očekuje se postepeno vraćanje na uobičajeni način života. Pored straha od zaraze koronavirusom suočavamo se sa neizvesnošću - kakva će nam biti ekonomska situacija, kako će nam izgledati odnosi sa drugim osobama, kako će izgledati život naše dece?

Grupa psihologa sa Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu pokušala je da utvrdi čega se najviše plašimo ali i šta doprinosi tim strahovima, počev od karakteristika ličnosti do doživljaja da možemo ili ne možemo da se oslonimo na najbliže okruženje i različite institucije sistema. Uzorak je činilo više od 1400 odraslih osoba, većina njih je visokoobrazovana, zaposlena i ima decu.

Rezultati pokazuju da su ispitanici u ovom periodu više uplašeni oko mogućih posledica pandemije nego da li će sami biti zaraženi koronavirusom. Oko dve trećine ispitanika najviše se plaši lošeg finansijskog stanja njihove porodice, zatim sledi strah od gubitka posla, posledica pandemije na psihičko zdravlje i socijalne odnose. Skoro polovina ispitanika se plaši da će se uslovi života trajno pogoršati. Kod roditelja su prisutni brojni strahovi u vezi sa decom, najviše povodom zdravstvenog stanja u budućnosti ali i dečjeg školovanja, psihičkog stanja...

Kod tri četvrtine naših ispitanika prisutno je nepoverenje u medije (TV, radio, novine) u srednjoj ili visokoj meri. Dve trećine ispitanika, u srednoj ili visokoj meri, pokazuje nepoverenje u rad Vlade, kriznog štaba sačinjenog od epidemiologa i, u manjoj meri, funkcionisanje zdravstvenih ustanova. Kad je reč o lekarima i medicinskom osoblju, dve trećine ispitanika iskazuje poverenje. Emocionalnu i drugu podršku najveći broj ispitanika nalazi samo u najbližem krugu ljudi - roditeljima, partnerima i prijateljima.

Intenzitet anksioznosti povodom moguće zaraze koronavirusom i posledica pandemije više zavisi od psiholoških osobina ispitanika nego od podrške koju dobijaju od svog užeg i šireg socijalnog okruženja. Osobe koje lošije tolerišu neizvesnost i usmeravaju se ka disfunkcionalnoj brizi više su sklone razvoju različitih anksioznosti u vezi sa pandemijom. Ovakva briga tipično se sastoji od negativnih katastrofičnih misli ("Šta ako...?") koje se granaju u mnogobrojnim pravcima što osobu ometa da se fokusira na konstruktivno pronalaženje rešenja za konkretni problem. Netolerisanje sopstvenih negativnih osećanja, podstaknutih stresnim situacijama, sa svoje strane povećava anksioznost od koronavirusa i posledica pandemije. S obzirom na rečeno, osobama koje su najsklonije razvoju emocionalnih poremećaja potrebno je pružiti pomoć kako bi unapredile prihvatanje neizvesnosti i sopstvenih negativnih osećanja i povećale kapacitet za rešavanje problema.

Iako nešto manje značajni od individualnih faktora, socijalni činioci takođe su povezani sa razvojem anksioznosti povodom pandemije i njenih posledica. U stresnim situacijama, kao što je ova, pouzdane i pravovremene informacije predstavljaju faktor koji pozitivno utiče na smanjivanje anksioznosti. Strahovanja naših građana bila bi manja ukoliko bi imali više poverenja u rad Vlade, različitih institucija sistema i medija. Na taj način bismo se sa zdravom zabrinutošu, ali bez štetne anksioznosti, mogli usmeriti na rešavanje mnogobrojnih problema koji nas čekaju u vremenu koje dolazi.

Možemo se zapitati šta možemo da uradimo u ovako stresnoj situaciji čije trajanje ne možemo da predvidimo? Iako je anksioznost prirodna i adaptivna reakcija kada se suočimo sa pretnjom i opasnošću i postoji da bi nas mobilisala i pomogla nam da preduzmemo odgovarajuću akciju, disfunkcionalna anksioznost i preterana briga mogu da nas iscrpe i ometu naše funkcionisanje. U psihoterapiji se veruje da način na koji gledamo na događaje može značajno uticati na našu reakciju tako da bi promena disfunkcionalnog u funkcionalno razmišljanje bila od velike koristi. Jedan od čestih odmažućih načina razmišljanja podrazumeva katastrofiziranje tj. predviđanje najgorih scenarija i potcenjivanje sopstvenih mogućnosti da se suočimo sa njima. Potrebno je, najpre, razlikovati značenje izraza "moguće je" od izraza "verovatno je" i realistično proceniti verovatnoću katastrofičnog scenarija (npr. "Moguće je da ću izgubiti posao, kao što je i sve drugo moguće, ali koliko je verovatno da se to zaista desi?"). Nakon toga možemo utvrditi koje unutrašnje i spoljašnje resurse možemo upotrebiti da bismo izašli na kraj sa katastrofičnim scenarijom ukoliko se on ipak ostvari (npr. "Koje sve mogućnosti imam na raspolaganju ako bih ostao bez posla?"). Događaji ne mogu uvek da se predvide i kontrolišu tako da je veoma važno usvojiti filozofiju prihvatanja neizvesnosti kao sastavnog dela života i osnažiti uverenje da možemo da podnesemo negativne ishode i problematične situacije i istrajno tragamo za načinima njihovog rešavanja.

Osobe koje veruju da je korisno da brinu o nepovoljnim budućim događajima, jer ih time mogu predvideti i kontrolisati, treba da razumeju da ekscesivna briga uglavnom pogoršava naše raspoloženje i ometa nas da se pozabavimo praktičnim rešavanjem problema. Iako je u stresnim situacijama prirodno da brinemo o nepovoljnim mogućnostima možemo da kontrolišemo stepen u kojem se to dešava - kako poznata poslovica kaže: "Ne možemo sprečiti ptice da lete oko naše glave ali ih možemo sprečiti da sviju gnezdo u našoj kosi." Jedno od rešenja jeste da se ograniči količina vremena koje provodimo čitajući vesti (npr. 30 minuta dnevno), uz preporuku da veoma pažljivo odaberemo izvor informacija.

Istraživanja takođe ukazuju da redovno fizičko vežbanje ima povoljan efekat na smanjivanje napetosti a ono se može sprovesti u kući i van nje - koliko okolnosti dopuštaju. Za redukovanje fizičke tenzije takođe je korisno dijafragmatsko disanje (sporo, abdominalno disanje) u kombinaciji sa vežbama progresivne mišićne relaksacije (izmenjivanje napetosti i relaksacije u različitim delovima tela), o čemu postoji mnogo literature koja je dostupna online.

Prijatni događaji poboljšavaju raspoloženje tako da je važno da radimo stvari u kojima uživamo. Stoga, svako treba da razmisli o tome u čemu uživa i da se upusti u takve aktivnosti svakodnevno (npr. slušanje muzike, gledanje omiljenih filmova, organizovanje socijalnih događaja uživo ili preko internet programa). U budućnosti ćemo verovatno biti suočeni sa ukidanjem ili ograničavanjem nekih od bitnih aktivnosti koje pozitivno utiču na raspoloženje (kao što su npr: različiti kulturni i sportski događaji ili druženje u većim grupama, putovanja i sl...), što posledično može voditi nezadovoljstvu ili ojačati depresivno raspoloženje kod predisponiranih, ukoliko ovakva situacija bude dugo trajala. Iako ne možemo da promenimo mnoge spoljašnje okolnosti, pronalaženjem i sprovođenjem aktivnosti koje nas ispunjavaju možemo da postignemo da stresni periodi proteknu u mnogo boljem raspoloženju nego što bi to bio slučaj kada bismo se pasivizirali.

Završiću sa upozorenjem u vezi sa količinom vremena koje provodimo "online". Pokušaj kontrolisanja širenja koronavirusa podrazumeva tzv. "socijalno distanciranje" što, posledično, vodi korišćenju digitalnih rešenja da bi se održali sastanci, predavanja, druženja i raznorazni događaji. Sve to može veoma pogodovati razvoju internet zavisnosti i zavisnosti od internet igara koje su, u periodu koji je prethodio pojavi koronavirusa, postale problem koji se dosta razmatrao u stručnoj javnosti. Iako je internet u situaciji pandemije dobio na značaju - kao sredstvo sticanja informacija, održavanja socijalnih mreža i komunikacije generalno, ne treba smetnuti sa uma da dosadašnja istraživanja naglašavaju da ekscesivno korišćenje interneta ima negativan uticaj na socijalne odnose, akademsko i profesionalno postignuće, i povezuje se sa razvojem depresivnosti i anksioznosti, posebno kod mladih. U periodu koji dolazi preostaje nam da utvrdimo kako da iskoristimo prednosti interneta izbegavajući pritom njegove mane.
AUTOR TEKSTA
Prof. dr Tatjana Vukosavljević Gvozden
Odeljenje za psihologiju, Filozofski fakultet, Beograd