Blog / / Funkcionalna depresija – Nevidljiv poremećaj
29/06/2020
Funkcionalna depresija – Nevidljiv poremećaj
Prof. dr sci. Dušanka Vučinić Latas spec. medicinske psihologije, Bolnica za psihijatriju KBC “Dr Dragisa Mišović-Dedinje”
Funkcionalna depresija – Nevidljiv poremećaj
Funkcionalna depresija je termin koji ne postoji kao zvanična psihijatrijska dijagnoza već označava određen sklop psihopatoloških ispoljavanja koji po svojim karakteristikama odgovara depresivnom poremećaju, ali ipak ima svoje specifičnosti. U stručnoj literaturi sreće se pod nazivom „visoko funkcionalna depresija“ (u originalu „high-functioning depression“ ) što zapravo podrazumeva prisustvo depresivnih simptoma kod ljudi koji su funkcionalni u brojnim životnim oblastima, pri čemu je njihova unutrašnja trpnja nevidljiva i skrivena za okruženje.

Funkcionalna depresija ima sličnosti sa tzv. „maskiranom depresijom“ odnosno depresivnim poremećem koji se manifestuje atipičnom kliničkom slikom kojom dominiraju somatizacije tj. razne telesne smetnje i tegobe ili hronični bol (za koje se ne može utvrditi medicinski uzrok), a sve bez vidljivog depresivnog raspoloženja. Koncept funkcionalne depresije veoma je sličan i distimiji koja podrazumeva hronično subdepresivno raspoloženje (što znači da depresivnost ne dostiže intezitet koji je potreban da bi se verifikovala dijagnoza depresivne epizode), a koje traje godinama. Međutim, ključna razlika je u spoljašnjem ispoljavanju tegoba. Naime, većina psihijatrijskih poremećaja, uključujući i depresiju, karakteriše se umanjenom funkcionalnošću tj. teškoćama u učenju, poslu, odnosima sa drugima ljudima. Odsustvo tih spoljašnjih znakova disfunkcionalnosti uz istovremeno prisustvo snažne emocionalne trpnje i depresivnosti koja je „nevidljiva“, skrivena i od najbližih ljudi, jeste ključna odlika tzv. funkcionalne depresije. Iako mogu da budu prisutni svi depresivni simptomi ključna razlika je da okolini te osobe izgledaju ne samo neupadljivo i bez psihičkih smetnji, za razliku od depresivnih osoba za koje okolina vidi da imaju tegobe, već se i trude da budu profesionalno uspešni, da vode bogat socijalni život, a svojoj okolini, pa i najblizoj ne izgledaju kao da imaju veliku unutrašnju trpnju. Međutim, u njihovom unutrašnjem svetu, duboko i skriveno od drugih, je intezivno osećanje očaja, praznine i depresivnosti.

Zašto ljudi sa tzv. „funkcionalnom depresijom“ skrivaju unutrašnju depresivnost? Ono što znamo jeste da oni sami često imaju doživljaj da „fejkuju“ sopstveni život, povremeno pokušavaju da pošalju signal okruženju da nije sve tako savršeno, ali i dalje igraju ulogu uspešnih i zadovoljnih ljudi. Najčešće su to osobe koje imaju velika, preterana očekivanja od sebe samih, bez razvijenog unutrašnjeg kapaciteta da sebi oproste greške, da se umire i izdrže bolna osećanja u situacijama gubitaka, neuspeha ili nekih drugih negativnih životnih događaja. Takođe, nekada su to osobe koje preterano zavise od spoljašnjeg odobravanja, divljenja i prihvatanja i koje po cenu velike unutrašnje patnje i izolacije nisu u stanju da podele sa drugima sopstvenu muku, nemoć i nesavršenost i potraže pomoć. Kod nekih su prisutne izražene narcističe crte, te kod takvih ljudi postoji intezivna, preterana i zapravo fatalna privrženost sopstvenom ego idealu (ono što bih želeo da budem). Ego-ideal je prisutan kod svih ljudi i služi tome da obezbeđuje samopoštovanje i osećanje smisla. Međutim kod patološkog narcizma aspiracije, ambicije i ideali koji proističu iz ego ideala postaju destruktivne i zahtevne slike „savršenstva i omnipotencije“ koje se moraju dosegnuti po svaku cenu, a narcistčki ego je toliko zahtevan da drži ličnost u ropstvu do te mere da će pre pristati da stvarno ja bude ubijeno nego da se odustane od zahteva idealnog ja.

Vreme u kome živimo tj. vreme pandemije COVID 19 virusa je zapravo najveći in vivo psihološki eksperiment u novijoj istoriji čovečanstva. Hiljade istraživačkih poduhvata se vodi u svetu ali i kod nas o posledicama pandemije na mentalno zdravlje i tek ćemo u budućnosti videti šta se sa nama desilo i koliko smo se promenili. Kriza sa kojom smo suočeni po svom psihološkom značenju predstavlja simultano prisustvo više traumatskih faktora: osećanja ugroženost od nepoznatnog i nevidljivog neprijatelja, strah od smrti, strah od gubitka bližnjih, konfuznost u mogućnosti kako se zaštititi, strah od egzistencijalnih materijalnih posledica, do sad neviđena socijalna izolacija.

Svet u kome živimo i koji je delovao koliko-toliko siguran promenio se preko noći i narušen nam je bazičan doživljaj sigurnosti i doživljaja da upravljamo svojim životom. Suočeni sa takvim izazovima svi izlazimo iz stanja psihološke ravnoteže. Uobičajeno je da ljudi sa psihičkim teškoćama u toku akutne krize reaguju umanjivanjem simptomatologije, ali sa završetkom krize dolazi do pogoršanja. Slično možemo očekivati i kod ljudi sa funkcionalnom depresijom koji su koristeći svoje uobičajene mehanizme „skrivali“ trpnju i uznemirenost dok je kriza trajala te da sada u trenucima vraćanja u „normalnost“ se suočavaju sa ogromnim izazovima ali bez mogućnosti da podele sa drugima svoju unutrašnju trpnju.

Ono što je najvažnija poruka jeste da ako primetimo da neko iz našeg okruženja ima neku psihičku muku potrebno je da ne pristanemo na ćutanje o tome i da pokušamo da ih pokrenemo da se obrate psiholozima ili drugim stručnjacima koji im mogu pomoći da se smanji unutrašnji mrak.
AUTOR TEKSTA
Prof. dr sci. Dušanka Vučinić Latas
spec. medicinske psihologije, Bolnica za psihijatriju KBC “Dr Dragisa Mišović-Dedinje”