Pre nekoliko dana u goste su nam došli rođaci − mama i tata sa šestogodišnjim dečakom. Gotovo sve vreme dečak je bio u centru naše pažnje. Trenutak kada smo se dotakli „dosadne” teme, šestogodišnjak je iskoristio da se dokopa jednog od mobilnih telefona koji su mu bili na dohvat ruke (ne bez pitanja, naravno). Za manje od minut uspeo je da pronađe folder „games” (iako ranije nije koristio ovaj telefon), a ubrzo nakon toga uspeo je da potroši više stotina dinara sa računa vlasnice telefona. Kako je ovo moglo da se predupredi? Mnogi bi rekli da šestogodišnjacima jednostavno treba ograniči upotrebu mobilnih telefona…

Da li u pitanju iz naslova ovog teksta prepoznajete licemerje vremena u kome živimo? Današnjoj deci učinili smo dostupnim nešto vrlo izazovno, dinamično, šareno, uzbudljivo, zanimljivo... Nešto što „jede” njihovu pažnju, što može da im stvori zavisnost ili fobiju. Nešto što odvlači pažnju i nama odraslima, a kamoli deci čije su sposobnosti za samoregulaciju vlastitog ponašanja daleko skromnije nego sposobnosti (većine) nas odraslih, pa sada tragamo za načinima kako da im to ograničimo! Možda bismo, za početak, mogli da se zapitamo kako sebi da ograničimo korišćenje digitalnih uređaja?! Pre nekoliko meseci na veb-sajtu DW News objavljen je video-snimak sa protesta sedmogodišnjaka u Hamburgu koji su svojim roditeljima poručili: igrajte se sa nama, a ne sa svojim mobilnim telefonima.

Osvrnimo se na nekoliko aspekata ograničavanja.

Šta ograničiti? Pristup digitalnim uređajima, vreme ispred ekrana, pristup neprimerenim sadržajima, kontakte sa zlonamernim osobama…

Ograničavanjem pristupa digitalnim uređajima rizikujemo da ugrozimo jedno od osnovnih prava deteta (koje se podjednako odnosi i na digitalno okruženje), pravo na pristup informacijama i materijalima iz različitih izvora koji su usmereni na razvoj deteta (član 17 Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta). Pravo na kvalitetno obrazovanje (član 28) podrazumeva sticanje veština digitalne pismenosti, za šta je neophodno korišćenje digitalnih uređaja.

Obaveza odraslih, dakle, treba da bude uređenje medijskog prostora tako da efikasno zaštiti decu od štetnih sadržaja i kontakata. Ipak, naša realnost je takva da omogućavanjem pristupa deci čak i onim sadržajima koji su im uzrasno primereni (npr. video-igrama sa oznakom PEGI 3), izlažemo ih komercijalnim sadržajima i riziku trošenja novca.

Zašto ograničiti? Zato što smo svesni (mada, da li smo!?) da samo smislena i umerena upotreba digitalnih uređaja, uz balansiranje vremena „onlajn” i „oflajn” može da doprinese dobrobiti deteta, njegovom zdravlju i razvoju celokupne ličnosti. Ali i zato što kreatori ovog moćnog oruđa ne misle na decu, kao najranjiviju, ali i sve brojniju grupu korisnika.

Dok pišem ovaj tekst, reč „ograničiti” stvara mi nekakav osećaj nelagodnosti u stomaku. Moja uverenja, kako lična tako i profesionalna, govore mi da stroga kontrola, ograničavanje i zabrana imaju mnogo loših, a malo dobrih strana.

Umesto da se pitamo kako ograničiti deci upotrebu digitalnih uređaja, predlažem da se svi ozbiljno zamislimo nad sledećim pitanjima: Kako ne ograničiti deci upotrebu digitalnih uređaja, već je učiniti smislenom? Kako omogućiti deci da digitalne uređaje koriste na konstruktivan i bezbedan način? Kako ograničiti kreatore digitalnih sadržaja da deci podmeću sadržaje koji nisu primereni deci?