Maratonac! Ovako me neretko prijatelji i kolege predstavljaju prilikom upoznavanja. Da, tačno je da iza sebe imam istrčanih stotinak polumaratona i maratona jer atletiku treniram od svoje osnovne škole. Trčim i dalje srednje i duge pruge, ali ono što me trenutno najviše odredjuje jeste planinsko trčanje u koje sam se vremenom zaljubio.

Nekada se i sam pitam kako je počelo. Volim da kažem da je naša Vršačka planina sa najvišim vrhom Vojvodine imala značajnu ulogu. Planinarsko društvo predložilo je da sa njima učestvujem u pešačkim turama, što me je dovelo do prvog takmičenja u planinskom trčanju, Orijentacioni kros sada već davne 1994. Bilo je to i prvo prvo mesto i zlatna medalja.

U narednim godinama posvetio sam se polumaratonima i maratonima sa željom obaranja ličnih rekorda, ali planina me je strpljivo čekala. Počeo sam sa takmičenjem u Treking ligi 2010, a onda sam pratio trend koji se razvijao jer je pored uličnih trka sve više bilo planinskih, tzv. trail trka. Planine su me oduvek inspirisale jer svaka planina ima svoj duh i volim da svakoj planini odgovorim onim što mi traži. Umirim se, osluškujem, a onda dam gas da savladam i najjače uspone po različitim vrmenskim uslovima. I upravo oni su ono posebno što me inspiriše jer samo u par sati možete nekada proći kroz sva četiri godišnja doba. Fizička spremnost podrazumeva se i zato redovno treniram, kako trčanje, tako i vežbe snage jer medalja se osvaja na treningu, a na trku se samo odlazi po nju. Da bi završio trku i uzeo medalju potrebno je da mi kondicija bude na zahtevanom nivou, a to se postiže samo kroz redovne treninge, dakle nema priprema pred samu trku, pred samu trku se odmara. Tokom nedelje nekoliko puta trčim treninge brzine na kraćim prugama, dok je vikend rezervisan za trening duzine i obaveznu posetu planini. Pogled na patike umazane blatom nakon istrčanih 15km jedan su od prizora koje najviše volim.

Međutim, bez obzira da li idete po medalju, ili samo da završite trku, uvek je tu jedna osoba koju morate da pobedite, a to ste vi sami, za to je potrebna dodatna mentalna snaga koja se odlikuje vanserijskom upornošću i predanošću. Moji drugari trkači koji me posmatraju sa strane kažu da u trenicima pred samu trku volim da budem sam dok oni prave selfije. Mnogo mi znači tih par minuta u kojima se potpuno fokusiram na cilj. A onda kažu da me mogu prepoznati u velikoj daljini jer blago nakrivljene glave u jednu stranu i u nekom svom svetu hitam ka cilju. Dakle, planina je na neki način moja hrana za dušu, ali za planinske trke veoma je važno pravilna i raznovrsna ishrana. Tako da ja jedem sve i ne preskačem obroke i znate li da uvek, ali uvek pojedem sve iz tanjira.

Često čujemo da realizacija nekog posla ili aktivnosti zavisi od ljudi i tako je i sa planinskim trčanjem. Ono što me je posebno kupilo jeste energija koja se oseća tokom samih trka, ali i druženjima vezanim za trke. Rivali su tu, ali rekao bih nekako drugačiji, jer ako i dođe do povrede na stazi, ako neko samo i pomisli da se ne osećate dobro, staće, pomoći će, dodaće vam energije, bilo kroz par reči podrške, ili možda sa kesicom magnezijuma. Rezultat u takvim trenicima nikome nije važan, važna je podrška i pomoć prijatelju.

Zidovi pored moje trake za trčanje (spremam se i za takve uslove 😊) okićeni su i medalja sa trail trka, a svakako mi je posebno draga ona finišerska sa Mont Blanc. Birao sam one najbolje trail trke kako bi se kvalifikovao za “Ultra Trail du Mont Blanc” koja je najzahtevnija i najmasovnija trka ove vrste u Evropi. Trku na 101km zavrsio sam na 318 mestu od ukupno 2200 takmičara i kao jedan od dva trkača iz naše zemlje.

To jeste neka vrsta krune u mojoj karijeri planinskog trčanja, ali nisam stao tu, nastavljam dalje, vredno treniram svakog drugog dana jer želim da pobeđujem sebe iznova i iznova. Tako se motivišem da svakoga dana budem bolja verzija sebe!