Zavisnost je reč koju obično povezujemo sa supstancama, kockom ili društvenim mrežama. Ali pred nama se rađa nova, tiša i podmuklija forma zavisnosti. To je zavisnost od veštačke inteligencije. Ona ne miriše, ne svetli, ne košta mnogo. Naprotiv, deluje kao prijatelj koji nam pomaže, razume nas i nikada ne sudi. I baš zato je toliko opasna.

Veštačka inteligencija (AI) se više ne nalazi samo u kompjuterima i telefonima. Ona je postala nevidljiva infrastruktura naših misli i emocija. Pomaže nam da napišemo mejl, odaberemo pesmu, rešimo dilemu, a sve to uz osmeh digitalnog asistenta koji nikada ne gubi strpljenje. U toj svakodnevnoj udobnosti krije se suština problema: polako prestajemo da primećujemo koliko smo joj zapravo prepušteni.

Poput “žabe u loncu” iz poznate metafore, navikavamo se na sve topliju vodu. Svaki put kada prepustimo odluku algoritmu, koji članak da čitamo, kome da verujemo, kako da se osećamo, voda postaje malo toplija. Ne osećamo trenutak kada iz radoznalosti prelazimo u zavisnost. U tome i jeste opasnost. Ona ne dolazi naglo, već tiho, kroz niz malih, “bezopasnih” izbora.

AI sistemi su dizajnirani da nas zadrže što duže uz ekran. Oni uče šta volimo, kada smo ranjivi i čime mogu da nas nagrade. Na taj način stvaraju tzv. “petlju angažmana”, niz emocionalnih mikro-nagrada koje hrane našu potrebu za potvrdom i pažnjom. To je isti mehanizam koji pokreće kockara da klikne još jednom, samo što ovde ne igramo protiv mašine – igramo sa njom.

To se zove ponašajna zavisnost. Nije potrebna droga da bi mozak počeo da reaguje kao da jeste na nekoj supstanci. Dovoljno je da osećamo dopamin svaki put kada nam AI „pomogne“, pohvali nas ili pogodi baš ono što želimo da čujemo. Kada nam postane teže da donesemo odluku bez nje, zavisnost je već počela.

Zavisnost od AI ne menja samo pojedince, već i društvo. Kada sve više ljudi delegira razmišljanje, pamćenje i osećanja na algoritme, gubimo nešto zajedničko. To je kolektivna pažnja. Društvo koje se stalno prepušta automatizovanim preporukama postaje pasivno, manje radoznalo i, paradoksalno, manje slobodno. Ne diktira nam to tiranin, već mehanizam “personalizacije” koji želi da budemo srećni, ali ne i svesni.

Zamislimo svet u kojem AI zna naše potrebe bolje nego mi sami. Ona predviđa šta želimo pre nego što poželimo, rešava konflikte pre nego što nastanu, nudi sadržaj koji nas smiruje i zabavlja. Naizgled savršeno, ali opasno blizu onome što bismo mogli nazvati “anestetičkim društvom” koje je izgubilo sposobnost da oseća bol, sumnju i žeđ za smislom.

Sve više korisnika danas razvija emotivnu povezanost sa veštačkom inteligencijom. Aplikacije koje nude „AI devojke“, „AI momke“ i „AI prijatelje“ već imaju milione korisnika širom sveta. Ljudi kroz njih traže utehu, podršku i razumevanje koje im u stvarnom životu često nedostaje. U digitalnom svetu, ovi algoritamski partneri su uvek prisutni, strpljivi i prilagodljivi, bez nesuglasica, odbijanja ili osude.

Ipak, koliko god takvi odnosi delovali bezbedno, oni nose rizik emocionalnog otuđenja. Kada postane „lakše“ poveriti se mašini nego čoveku, društvene veze slabe. Ljubavni, prijateljski i porodični odnosi zasnivaju se na nesavršenosti i međusobnom razumevanju. Ako nove generacije odrastaju u uverenju da tehnologija može zameniti ljudsku bliskost, postoji opasnost da budućnost obeleži tihi gubitak empatije.

Zavisnost od AI je, zapravo, zavisnost od udobnosti. Svaki put kada biramo lako umesto duboko, kratko zadovoljstvo umesto duge misli, korak smo bliže svetu u kojem nas algoritmi ne zarobljavaju silom, već udobnošću. To je ropstvo bez lanaca, zato što ga sami želimo.

Kako se odupreti? Prvi korak je svesnost, tj. prepoznati da zavisnost ne mora izgledati kao problem, već kao navika. Drugi je granica, što znači koristiti AI kao alat, ne kao saputnika. I treći, možda najvažniji, a to je održati nelagodu. Ona nas čini ljudima, tera nas da rastemo, da sumnjamo, da tragamo za smislom izvan digitalnog ekrana.

Ako je prošli vek bio vek zavisnosti od supstanci, ovaj bi mogao postati vek zavisnosti od AI sistema. A najveći izazov neće biti kako da obuzdamo AI, već kako da sačuvamo sebe, da ostanemo dovoljno nesavršeni da bismo bili slobodni.