Još od pandemije, sada već punih 6 godina, živimo u stanju permanentne krize, pri čemu se globalni i lokalni problemi međusobno prepliću i superponiraju! Objektivnih razloga za zabrinutost je mnogo, a smislenih mogućnosti za povećanje bezbednosti malo. Toliko pretnji, a tako malo kontrole, prototip stresa!

Neizvesnost je nova realnost kojoj se u ovom trenutku ne nazire kraj. Ima li pomoći? Apsolutne verovatno ne, ali dovoljno dobre verujem da da! Potrebno je da ovladamo veštinom življenja (a ne samo preživaljavanja) u kontekstu permanentne neizvesnosti! Šta to praktično znači? Šta možemo učiniti kada na spoljašnje pretnje ne možemo uticati?

Da bismo na to pitanje odgovorili mislim da je važno da dobro razumemo prirodu i suštinsku funkciju reakcije straha. Obično se kaže da je strah „nezdrav“ kada je preteran i/ili iracionalan – npr. ukoliko se ekstremno plašimo javnog nastupa ili zatvorenog prostora. Ipak, čini mi se da se stvar može za nijansu preciznije i praktičnije definisati. Treba početi od evolutivne funkcije straha, a to je očuvanje bezbednosti i života u celini. Upravo se tu krije razlika.

Naime, strah je funkcionalan sve dok nas pokreće na smislenu akciju – onu koja povećava bezbednost. Na primer, ako smo zdravi ali se i dalje za zdravlje plašimo, smislene akcije su da se dobro hranimo, redovno spavamo, budemo fizički aktivni, da prestanemo da pušimo i da idemo redovno na sistematske preglede. I tu se stvar otprilike završava. Rekao bih da nije smislena akcija da se pregledamo vezano za svaku moguću bolest koja bi nas mogla zadesiti. Smisleno je da se pregledamo vezano za najverovatnije pretnje koje se mogu desiti. Kada smo sve to obavili (ili još bolje uporedo sa tim) smislena akcija je da čuvamo život na drugi način… tj. da „koristimo život“, da ne dozvoljavamo da život prolazi pored nas zato što se plašimo (ma koliko strah bio opravdan).

Mislim da je ista paralela primerena i za trenutak u kojem se nalazimo. Uzmimo samo kontekst globalnih pretnji i mogućnosti eskalacije globalnog ratnog sukoba. Šta su smislene akcije koje možemo preduzeti da se zaštitimo od pretnje, a šta su smislene akcije koje možemo preduzeti da čuvamo sadržaj i kvalitet života?

Kako se zaštiti od globalnih pretnji, kriza i promena? Da li postoji mesto na svetu koje je bezbedno, koju karijeru treba birati, u šta ulagati… Zaista nisam kompetentan da na ta pitanja odgovorim. Nažalost, nisam siguran ni koga bih pitao za odgovor.

Kako čuvati život u smislu kvaliteta života, ispunjenosti… to je već druga stvar. Tu psiholog(ija) već ima šta da kaže. Važno je pre svega naglasiti razliku između pasivnosti i aktivnosti. Izostanak akcije podstiče osećanje bespomoćnosti koje finalno rezultira „začaranim krugom depresije“ – osećanje nemoći postaje u isto vreme i uzrok i posledica izostanka bilo kakve akcije. Upravo zbog toga je prioritet pokrenuti se.

Koje su to akcije koje su nam na raspolaganju, šta nam može pomoći?

Rekao bih da možemo primeniti dva pristupa: idealistički ili pragmatični. U idealističnom scenariju to su one akcije koje nas u najvećoj meri ispunjavaju, koje daju smisao našem životu. U pragmatičnom scenariju tačan odgovor je bilo koja akcija, tj. ona koja će se najlakše dogoditi. Da li je to umivanje, tuširanje, šetnja do parka, odlazak na druženje, koncert… nije suštinski bitno. Akcija daje energiju i vadi nas iz vrtloga straha i posledične pasivnosti i nemoći.
Ipak, izdvojio bih dve najmoćnije mere! Prva se tiče međuljudksih odnosa, a druga fizičke aktivnosti. Naime, dobri međuljudski odnosi, doživljaj povezanosti, pripadnosti i prihvaćenosti su najbolja zaštita da stres ne doživimo. Fizička aktivnost je sa druge strane najbolja mera koja nam pomaže da se osetimo snažnima i otpornima, kao i da se zaštitimo od negativnih zdravstvenih posledica hroničnog stresa.

Poruka za kraj: nemojte pokušati da ukidate strah, to je često unapred osuđeno na neuspeh! Pokušajte da strah iskoristite kao pokretačku energiju koja vas gura u pravcu smislenih aktivnosti, onih aktivnosti koje će vaš život učiniti vrednim življenja!