Gubitak je jedno od najtežih životnih iskustava. Na gubitak, bez obzira na naše individualne razlike, socijalni status, kulturu kojoj pripadamo, svi slično reagujemo. Gubitak je takođe iskustvo koje je najčešće potpuno ili delimično ireverzibilno. Ukoliko se radi o gubitku bliske osobe – on je nenadoknadiv. Jedino što ostaje je mogućnost da taj odnos i doživljaj drugog postane deo našeg unutrašnjeg sveta. Ali malo je reći da je to nedovoljno i da proces prihvatanja gubitka predstavlja veoma dug a ponekad i celoživotni proces.

Kada u kontekstu psihoterapije pomenemo gubitak, najčešće se pomisli na smrt bliske osobe. Ožalošćenost nakon gubitka je prirodno i univerzalno ljudsko iskustvo. Žalovanje je normalan odgovor na iskustvo gubitka, nije potrebno da ga „lečimo“ ili na bilo koji drugi način patologizujemo. Dijagnostički posmatrano, proces žalovanja je adaptaciona reakcija na gubitak, ali ponekad može biti povezan sa velikom depresivnom epizodom i PTSD-om, kao i sa generalizovanim anksioznim poremećajem. Po istraživanju Svetske zdravstvene ogranizacije, najstresogeniji događaj,nevezano od etničke pripadnosti, zemlje, religije ili socijalnog statusa ili kulture, upravo je iskustvo gubitka bliske osobe. Postoje brojni pokušaji da se proces žalovanja opiše kroz određene faze, ali ne smemo izgubiti iz vida da je svaki proces tugovanja individualan.

Proces žalovanja je proces postepenog prihvatanja ireverzibilne životne situacije u kojoj objekat ljubavi više nije prisutan. Međutim, i pored univerzalnosti i „prirodnosti“ ovog procesa, mnogi ljudi ne započnu proces žalovanja već koriste različite mehanizme i strategije odbrane od suočavanja sa gubitkom.

Reakcije na gubitak mogu se značajno razlikovati u zavisnosti od kvaliteta i vrste odnosa sa preminulom osobom, ali i od ličnih i kontekstualnih faktora, kao što su religiozno opredeljenje, kulturološki okvir i percepcija dostupne socijalne podrške. Važnu ulogu ima i to da li je gubitak bio očekivan i da li je osoba imala vremena da se na njega pripremi, ili je nastupio iznenada.

Žalost je prirodna reakcija na gubitak, ona je i tranzicija i promena. U procesu žalosti dolazi do transformacije razumevanja prošlosti i veze s osobom koja je preminula – odnos je završen, svi oni aspekti odnosa koji su možda bili problematični spolja su se završili, nema prostora da se u realnosti koriguju, preživeli je jedini koji može da rekapitulira odnos. Vrlo često ljudi koji su doživeli gubitak imaju osećaj diskontinuiteta, govore o vremenu pre i posle kritičnog događaja, a između njih kao da postoji nepremostivi procep. Takođe, često govore o tome kako se osećaju izolovano u svom tugovanju, kao da je to stanje koje ne može da razume niko ko nije na njihovom mestu. Duboka tuga može da podigne nevidljiv zid između nas i sveta.

Ali tugovanje se nikako ne bi trebalo smatrati „slabošću“, već psihološkim procesom od velikog značaja. Ljudi koji dožive gubitak često opisuju kako osećaju neku vrstu pritiska od strane sredine da se što pre vrate na „normalan“ način funkcionisanja. Zapravo, gubitak uvek nosi transformacioni potencijal, i život posle gubitka ne može biti isti. U savremenom društvenom kontekstu koji je usmeren na efikasnost i brzinu od nas se očekuje da budemo efikasni i u prevazilaženju patnje nakon gubitka. Veliki deficit u podršci procesu žalovanja leži i u činjenici da je savremeni čovek u urbanoj sredini odvojen od rituala koji pomažu proces žalovanja, rituala koji predstavljaju kolektivni i univerzalni put, koji ipak nudi neku izvesnost. Bez rituala možemo se osećati dezorijentisano i otuđeno, odvojeni od sveta, čak na neki način stigmatizovani zbog nesreće koja nas je zadesila.

Doživljaj gubitka nije vezan isključivo za reakciju na smrt bliskog – doživljaj gubitka možemo imati i kada se prekine ili ugrozi neki važan odnos. U iskustvima separacije, čak i ukoliko je ona funkcionalna i svrsishodna, možemo imati snažnu reakciju žalovanja i doživljaj gubitka. Različite životne faze, a posebno period tranzicije srednjeg doba, mogu se doživeti i kroz snažan osećaj gubitka – gubitka mladosti, vitalnosti, mogućnosti. Tranzicija srednjeg doba, suočavanje sa prolaznošu života predstavlja i susret sa sopstvenom smrtnošću. Sama ideja smrtnosti i prolaznosti teška je za svaku osobu, ona budi u nama strah i nelagodu, ali istovremeno pruža smisao.

Gubitak se ne odnosi samo na naša individualna iskustva. Mi smo kao zajednica prošli kroz gubitkak jednog dela kolektivnog identiteta usled gubitka zemlje. Kao društvo smo, nažalost, duboko traumatizovani gubicima kojima svedočimo i koje kolektivno proživljavamo. Prolaznost i promene koje donose nešto novo i drugačije, i u širem i u užem socijalnom i društvenom kontekstu, takođe mogu da se opaze kao gubitak, a nostalgija kao žal za onim što je prošlo.

Izaći iz žalosti jedan je od najtežih i najkompleksnijih procesa kroz koje čovek u svom iskustvu prolazi. On zavisi od brojnih faktora, to je lavirint koji ima mnoge stranputice i ćorsokake, može nas više puta vraćati na stara mesta ili mesta koja smo jednom već prošli. Iz žalosti se izlazi kroz proces tugovanja. Ponekad ljudi ostanu „zaglavljeni“ između negacije i žalovanja, zatvarajući tako mogućnost istinske integracije.

Ko je od nas, koliko god kompententni i samosvesni bili, pošteđen iskustva gubitka?

Zapravo, najkompleksnija životna iskustva su skoro uvek vezana za neki aspekt gubitka. Razvoj je nerazdvojiv od gubitka: svaki put kada nastaje nešto novo, nešto staro se menja ili gubi. Međutim, i ova, delimično ireverzibilna transformaciona iskustva mogu se doživeti izuzetno dramatično – reakcije mogu biti snažne a oporavak neizvestan. Ponekad veoma dugo ostajemo u tom liminalnom prostoru između starog i novog, kao u nekoj vrsti ćorsokaka iz koga ne vidimo izlaz.

Istinsko razumevanje, empatija, ljubav i ljudska dobrota nose snagu koja predstavlja možda najlekovitiji i najsmisleniji odgovor na strepnju nad pitanjem „šta ostaje posle gubitka“. To je možda put od gubitka do stvaranja unutrašnjeg prostora za susrete sa onima koje smo izgubili.

Ukoliko smo u stanju da prihvatimo prolaznost, da razumemo da nam se odnosi, ljudi, pa i delovi našeg identiteta nikada ne mogu vratiti onakvi kakvi su nekada bili, otvaramo prostor da sa njima nastavimo da gradimo odnos.

Priča o gubitku je uvek i priča o ljubavi: o ljubavi u odnosu na bliske druge, odnosu prema sebi, ljubavi prema delu života i iskustva koje smo proživeli i koje je prošlo. Ljubav je esencija dubokih i bliskih odnosa, Iskustvo gubitka, ali i strah od smrti sa kojim nas ovakva iskustva suočavaju, jedne su od najvećih patnji koje ljudsko biće može da oseti. Pomoć drugome u ovakvoj patnji je čin neizmerne ljubavi. Psihoterapeuti su ovde pred izuzetno važnim zadatkom. Kako da probude i održe nadu u ljudima koji na ovaj način pate? Kako sebe da ohrabre i umire da bi mogli biti od pomoći drugome?

„Kada konačno shvatimo da ćemo umreti, i da će umreti i sva druga čulna bića, počinjemo da stičemo gorući, skoro nepodnošljiv osećaj krhkosti i dragocenosti svakog trenutka i svakog bića, i iz toga može izrasti jasna, bezgranična saosećajnost za sva bića“, rekao je Sogjal Rinpoće.

Priča o ljubavi je snažno povezana sa pričom o gubitku, kao i tome šta ostaje posle gubitka. Ukoliko uspemo da budemo istinski prisutni u svojim životima i životima ljudi koje volimo, zahvalni za iskustva koja imamo ali i za ona koja su prošla, ukoliko imamo svest o tome da bar neke delove svog života živimo smisleno i ispunjeno, onda možda možemo prigrliti život i sve ono što ga za nas čini vrednim življenja.

Mi smo i sve ono što smo izgubili.Možda nekih dragih ljudi, odnosa, iskustava nema više spolja, ali oni postaju deo našeg unutrašnjeg sveta, postoje kao unutrašnji saputnici kojima se obraćamo, sa kojima se povezujemo i koje volimo.

Ljubav bliskih ljudi, ljubav prema sebi, ljubav u pozivu kojim se bavimo, pomaže nam da preživimo iskustvo gubitka.