„Šta ćeš danas da uradiš za školu?“, pisalo je na vratima zbornice moje srednje škole. Kao srednjoškolku, to pitanje me je nateralo da se pokrenem i preuzmem odgovornost. Najpre za školu, zatim za zajednicu i ljude oko sebe, a tek kasnije, za sebe.

Kako je vreme prolazilo, pitanje se dalje adaptiralo na sve aspekte života i svaki put kada sam tragala za njegovim odgovorom – odvelo me je u pravom smeru. Kroz školske i studentske aktivnosti shvatila sam koliko su važne veze među ljudima koji dele iste vrednosti i ciljeve, ali i koliko energiju daje osećaj da si deo nečega većeg od sebe.

Tada sam tom pitanju dodala još jedno: šta je najmanje što mogu da učinim za sebe?

U početku su to bile sitnice: čaša vode ujutru, priprema garderobe za sutra, planiranje dana. Male, jednostavne navike koje nisu zahtevale mnogo energije, ali su donosile osećaj reda i zadovoljstva. Vremenom sam shvatila da svaki jučerašnji minimum postaje osnova za novi dan iz koga možeš samo napred.

Zdrave navike su tako ušle tiho, bez velikih odluka i pritiska. Nekad lakše, nekad teže, ali u kontinuitetu. U danima kada motivacija izostane, trudila sam se da ostanem dosledna makar u jednom segmentu. Ako ću jesti manje zdravo, do omiljenog restorana ću stići biciklom.

Tako je nastala moja omiljena biciklistička ruta Zemun – 25. maj. Vožnja pored Dunava i Save postala je moj mali ritual koji mi pomaže da budem fizički aktivna, smanjim napetost i zadržim koncentraciju tokom dana. Kroz fizičku aktivnost izbacim višak stresa, povratim energiju i održavam balans, kako fizički, tako i mentalni. Umesto obaveze, vožnja bicikla postala je nagrada. Kako su se navike učvršćivale, primetila sam da mi redovno kretanje donosi veću fizičku stabilnost i bolju koncentraciju. Povratna informacija iz okruženja bila je dodatni podsticaj da nastavim sa rutinom koja mi očigledno odgovara. Samo kad smo dobri prema sebi, možemo biti dobri i prema drugima.

I danas me aktivizam ne pušta. Rado se odazivam pozivima studenata da održim radionice javnog nastupa ili učestvujem kao panelistkinja i podelim svoja iskustva. Kroz takve susrete uvek iznova potvrđujem koliko razmena znanja i podrške ima snagu da osnaži i one koji daju i one koji primaju.

Saradnja sa Fondacijom Evro za znanje dodatno me je podsetila na vrednost nesebičnog davanja. Svaka dodela stipendija nosi posebnu emociju i potvrđuje koliko male, ali dosledne „kockice“ čine jednu veću, smisleniju celinu. Zdravlje, kao i život, traži pažnju i ravnotežu. Pitanje koje me prati od srednje škole i dalje je tu, samo je ličnije nego ikada: Šta ćeš danas da uradiš za sebe?