1. Kada si zavoleo biciklizam i kako si došao do ultramaratona?
Rođen sam u Kikindi, mestu koje ima sve preduslove za ljubav prema biciklu i prirodi – reku, kanal, skelu. Još kao klinac sam zavoleo vožnju, ali prelomni trenutak bio je kada sam prvi put prešao 1.200 kilometara u jednoj turi. To me opredelilo za ultramaratone, odnosno brevete – vožnje od 200 i više kilometara. Posebno pamtim 2017. kada smo napravili krug oko Bosne – za 96 sati izvezli smo 1.200 kilometara. Godine 2019. učestvovao sam i u Parizu na najprestižnijoj turi, od Pariza do Bresta i nazad, koju sam završio za 98 sati. Za mene je to izazov i način da pomerim sopstvene granice, da izađem iz zone komfora. Kad savladam cilj koji sam sebi postavim, osećam veliko zadovoljstvo i snagu. To me uči koliko sam mentalno jak – i na biciklu, i u životu.

2. Šta ti biciklizam znači u svakodnevnom životu?
Vozim tri puta nedeljno kroz prirodu. Nekad je teško, ali na kraju je uvek lepo. Biciklizam volim jer donosi i fizičke i mentalne benefite – stalno sam u kondiciji, to je pravi aerobni trening i odličan test izdržljivosti. Iako na posao idem kolima, bicikl mi je ventil i odmor. Priroda me dodatno ispunjava – obožavam da fotografišem sve što vidim, bilo da vozim kroz Rumuniju, Bosnu, Francusku ili Srbiju. Najjači utisak mi je vožnja kroz Bosnu – umorni, neispavani, a pred nama cela sunčana dolina; želeo sam da zaplačem. U nekoliko dana prošli smo kroz sva godišnja doba – od osam stepeni na Romaniji, do trideset na suncu sledećeg dana. A u Francuskoj sam osetio deo atmosfere koju verujem da osete vozači Tour de France-a – ljudi stoje kraj puta, mašu, bodre te, viču „Allez, allez!“ – to je posebno iskustvo.

3. Zašto bi preporučio biciklizam drugima?
Zato što je to aerobni sport koji ne opterećuje kolena i zglobove, jača srce i krvne sudove, donosi zdravlje i pruža avanturu – jer možeš da pređeš velike razdaljine i da doživiš prirodu na drugačiji način. Dovoljan je samo osnovni bicikl, dobra volja i želja. Ponosan sam što i moj sin vozi – „pelcovan“ je biciklom od malih nogu. Najvažnija lekcija koju uvek ponavljam je bezbednost: kaciga obavezno, uz jaka prednja i zadnja svetla i reflektujući prsluk. Kod nas vozači još ne obraćaju dovoljno pažnje na bicikliste, i zato se mora paziti. Takođe, potrebno je mnogo više biciklističkih staza u Srbiji. Moja poruka svima je: krenite i vozite – nije važno kakav je bicikl, važno je da imate želju.