Od sedamnaest godina na sceni do prvih koraka u pedesetim: četiri koleginice iz Hemofarma govore o tome kako ih folklor povezuje s drugima, čuva tradiciju i pomaže im da pronađu vreme za sebe.

Dovoljna je jedna pružena ruka da se neko pridruži kolu. Zatim dolazi druga, pa treća. Koraci se usklađuju, a pojedinačni pokreti postaju deo zajedničkog ritma. U toj jednostavnoj slici krije se možda i najvažniji razlog zbog kojeg narodna igra opstaje kroz generacije: osećaj da pripadamo nečemu većem od nas samih.

Za Jovanu Olujić, Sanelu Poznić, Biljanu Vukov i Vericu Drljaču, koleginice iz Hemofarma, folklor je mnogo više od načina da ostanu fizički aktivne. On je deo odrastanja, prilika za druženje, porodično nasleđe ili novi početak. Njih četiri povezuje KUD „Laza Nančić“ iz Vršca, u kojem, u različitim ansamblima i grupama, igra više od petnaest zaposlenih u Hemofarmu.

Iako se njihove priče razlikuju, sve govore o nečemu što je u svakodnevici lako izgubiti: vremenu za sebe, bliskosti s drugima i zadovoljstvu koje donosi kretanje.

Jovana Olujić uz folklor je odrasla. Igra već sedamnaest godina, a danas je članica prvog izvođačkog ansambla. Iza svakog nastupa, kaže, stoje godine učenja, ponavljanja i istrajnosti.

„Put od najmlađe dečije grupe, preko dečijeg i pripremnog ansambla, do izvođačkog sastava napravio je od mene istrajnu, upornu osobu, spremnu da se usavršava i daje sve od sebe.“

Danas, kada veliki deo radnog vremena provodi za računarom, proba joj donosi promenu ritma. Umesto ekrana i poslovnih zadataka, pažnju preuzimaju muzika, pokret i ljudi oko nje.

„Nakon napornog radnog dana jedva čekam da odem na probu i uz pesmu i igru razbistrim misli i napunim baterije za sledeći radni dan. Fizička aktivnost mi je veoma važna jer posao koji obavljam zahteva da dosta vremena provedem sedeći pred računarom.“

Sanela Poznić folklor igra deset godina. Članica je rekreativne grupe, a ono što je vraća na probe nije samo ljubav prema igri već i osećaj s kojim odlazi kući.

„Motiviše me to što znam da ću, bez obzira kakav mi je bio dan, izaći sa probe nasmejana, rasterećena i puna neke dobre energije.“

Folklor joj je doneo bolju kondiciju, sigurnost u pokretu, prijateljstva i samopouzdanje. Ipak, najviše pamti trenutke u kojima prestaje da razmišlja o koreografiji. Kada su svi koraci uvežbani, pojedinačni napor ustupa mesto zajedničkoj igri.

„To je trenutak kada više ne razmišljaš o koracima, kada su nam svima osmesi na licima, trenutak kada trema nestane.“

Biljana Vukov najduže je vezana za folklor. Sa prekidima igra već trideset sedam godina. Zbog rada u smenama ne uspeva uvek da prisustvuje probama, ali nastoji da ostane deo grupe.

Za nju folklor nikada nije bio samo prolazno interesovanje.

„Folklor nije običan hobi koji ti brzo dosadi. On je nešto mnogo više od toga. Folklor je deo naše tradicije i kulture i doprinosi ličnoj edukaciji i usavršavanju našeg tela i duha.“

Ta veza s tradicijom dobila je posebno značenje u njenoj porodici. Ljubav prema narodnoj igri prenela je na svoje ćerke.

„Najdraže od svega jeste to što sam svoju ljubav prema folkloru prenela na svoje dve ćerke, koje su takođe dugogodišnje članice KUD „Laza Nančić“.“

Za Biljanu, kolo tako povezuje ne samo ljude koji danas igraju zajedno već i generacije koje dolaze. Za razliku od Biljane i Jovane, kojima je folklor obeležio veliki deo života, Verica Drljača svoju dugogodišnju želju ostvarila je tek prošle godine, u 52. godini.

Muzika joj nije bila strana. Pevala je u horu, ali je želja da zaigra folklor godinama ostajala neispunjena. Odluka je došla nakon teškog životnog perioda.

„Posle veoma stresnog i tužnog perioda shvatila sam da mi je potrebno nešto što će mi skrenuti misli u pozitivnom smeru.“

Prvi koraci nisu bili jednostavni. Trebalo je savladati nove pokrete, pronaći svoje mesto u grupi i prihvatiti izazov učenja nečeg nepoznatog. Ali upravo joj je taj proces doneo ono što je tražila.

„Koliko god bilo zahtevno, mogu slobodno da kažem da mi je pomoglo da se osećam lepše u svojoj koži, ponovo osetim pozitivnu energiju i pripadnost jednom tako raznolikom, a ipak jedinstvenom timu.“

Veričina priča podseća na nešto što se lako zaboravlja: za nove početke nije neophodno čekati idealne okolnosti. Ponekad je dovoljno odlučiti se na prvi korak.

Kolo je 2017. godine upisano na UNESCO Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva. Ali njegova vrednost ne čuva se samo u kulturnim registrima i na sceni. Ona živi i u salama za probe, u susretima ljudi različitih generacija i u svakom novom članu koji nauči prve korake.

Za ove četiri koleginice, folklor je istovremeno fizička aktivnost, predah od obaveza i prostor za povezivanje s drugima. Učenje koraka traži koncentraciju i istrajnost, a zajednička igra pažnju, prilagođavanje i poverenje.

„U salu za folklor dolazimo iz različitih delova istog dana: posle posla, između smena, kada završimo porodične obaveze. Ponekad umorne, ponekad zaokupljene nečim što nismo uspele da ostavimo na poslu. Folklor nas uči i da obratimo pažnju na druge. U kolu svaki korak utiče na sledeći, pa je važno da slušamo muziku, pratimo grupu i prilagodimo se. Strpljenje, odgovornost i osećaj za tim koje tu razvijamo prate nas i van sale“, ističu koleginice.

Nekome je folklor obeležio detinjstvo. Nekome je doneo prijateljstva, nekome priliku da s decom deli istu ljubav, a nekome pomogao da započne novo poglavlje života.

Različiti razlozi, različiti životni putevi. I nešto što ih povezuje: kada muzika počne, svaka donosi svoju priču, ali nijedna ne igra sama.