Pre nego što odgovorim na pitanje "Kako sačuvati srce društva", mislim da je red da kažem - kako sačuvati samo društvo.

Prema poslednjim podacima Srbija godišnje gubi oko 100.000 ljudi: 35.000 je negativna razlika između nataliteta i mortaliteta i oko 65.000 ljudi se iseli.

Na pojačavanje ovog trenda utiče nekoliko globalnih, regionalnih i nacionalnih faktora koji deluju paralelno:

1. Nizak standard ljudi u Srbiji utiče da mladi odlaze u inostranstvo u potrazi za boljim životom pa nema ko da "radi na povećanju nataliteta".

2. Promena navika i ponašanja "milenijalaca" (generacija rođena između 1984. i 2004.) koji bi trebalo da budu glavni "proizvođači nataliteta": Izbegavaju brak, sve manje žele decu, nemaju osećaj lojanosti, vezanosti za određeni grad, državu...Ovo je naravno globalna pojava.

3. "Rezervoari" u susedstvu kojima se Srbija "punila stanovništvom" od 1991. sve su "oskudniji". Nema više izbeglica koje su delimično "popravljale" lošu demografsku situaciju devedesetih pre svega u Beogradu i Vojvodini. Određeni broj mladih iz Republike Srpske i Crne Gore i dalje se doseljava u Beograd i Novi Sad, ali i toga je sve manje.

4. Svi ostali faktori koji su prisutni u društvu poput konstantne regionalne nestabilnosti (Kosovo, Bosna...), nedostatka pravne države i institucija sistema, korupcije...čine da se i oni koji bi želeli da imaju decu, koji to mogu i možda i planiraju da ostanu u zemlji - na taj korak se ne odlučuju.

Matematičkom progresijom možemo očekivati da - ne 2060. - nego u narednih 5 do 10 godina - ova zemlja dođe u situaciju da u njoj neće biti dovoljno kadrova za većinu potrebnih zanimanja (čak i migranti ne žele da se ovde zadrže), da ćemo imati prazna sela i poluprazne gradove...sa mnogo starog stanovništva za čije (zagarantovane?) penzije neće imati ko da puni budžet.

Na prva tri faktora možemo vrlo malo da utičemo. Na četvrti, koji je prema anketi u novom broju "Nedeljnika" - na prvom mestu kada se mladi odlučuju da napuste zemlju - možemo!

Kao član žirija za dodelu prestižnih "Virtus" nagrada učestvovao sam u ceremoniji na kojoj je nekoliko kompanija i pojedinaca primilo ova značajna priznanja. U publici su sedeli predstavnici stranih ambasada (SAD, Norveška, Australija), EU, velikih kompanija, NVO-sektora...i - niko od ministara.

Mislim da svi napori civilnog sektora, stranih ambasada, kompaniji i pojedinaca na očuvanju "srca društva" - ostaju veoma ograničenog dometa.

Naša kompanija je još 2013. kada je migrantska kriza počela - pokrenula akciju "Clandestino" tokom koje smo obezbedili pomoć za centre u Banji Koviljači i Bogovađi... Neka sledeće godine - država se aktivnije uključila. Stalno pomažemo domovima za decu ometenu u razvoju, prihvatilištima za beskućnike, domovima za stare. Radimo to sa uživanjem - ali većina tih aktivnosti - nije naš posao, niti posao bilo koje kompanije i fondacije - već države koju mi finansiramo plaćanjem poreza.

Zato verujem da će se "srce društva" sačuvati tek onda kada državu nateramo da radi svoj deo posla pa da nama "osveštenim pojedincima" onda ostane samo "filantropska nagradnja".

I da se vratim na početak - da bi sačuvali "srce društva" treba da sačuvamo društvo i da rešavanje problema iz stavke pod rednim brojem 4. - bude glavni prioritet svih nas.