U osnovi je pogrešno, a u izvesnim okolnostima može da bude i fatalno, razmišljati o društvu kao o živom organizmu. Metafora o srcu, u čijoj se centralnoj komori uvek i jedino nalazi mit o nastanku, sastavni je deo narativa nacija kao zamišljenih, a potom i otelotvorenih zajednica. Neuporedivo bolja analogija za društvo (koje, za razliku od fantazmagoričnog koncepta nacije, okuplja ljude povezane zajedničkim interesom) jeste - građevina. I to građevina koja se nalazi u neprestanom procesu dograđivanja. Zato nam je umesto metafore srca u čijoj je osnovi jedna izrazito bolećiva emotivnost, znatno potrebnija jedna dramatično drugačija metafora u čijoj se osnovi nalazi proračunata konstruktivnost. Jer građevine mogu bez mnogo čega, ali temelj je ono od čega one suštinski zavise, ono što u najvećoj meri određuje uspešnost njihovog rasta, stabilnosti i dugovečnosti.

Dakle, da bismo sačuvali društvo, da bismo ga pospešili, podstakli da se dalje razvija, neophodno je utemeljiti ga čvrsto i na ispravnim osnovama. Ako temelji jednog društva nisu dobri, ako su nesigurni, postavljeni na pogrešnim premisama, podlokani ili jednostavno loši, valja raditi na tome da se oni učine stabilnijim. Ako je iko igde imao prilike da uvidi (i ujedno propustio da nauči) tu važnu lekciju, onda smo to mi, ovde, na jugoistoku Evrope. Temelji društva, naime, ne grade se na podsticanju uskogrudosti njegovih članova, sebične ljubavi ili bolećive sentimentalnosti prema mitovima o sopstvenoj veličini, te istovremenom negiranju drugoga, konstruisanjem neprijatelja i forsiranjem aktivne mržnje, naprotiv. Čvrsti temelji jednog društva u velikoj meri zavise od čvrstine temelja drugih društava, a naročito onih koja nas okružuju.

Stoga od suštinske važnosti za svako društvo koje želi da raste i razvija se, jeste da neguje dobre odnose sa svojim neposrednim okruženjem kao i sa svim svojim članovima pojedinačno, poštujući jednostavnu činjenicu da smo svi jedinstveni, drugačiji od ostalih i da takvi treba i da ostanemo. Ne, nema sudbinskih spona krvi i zemlje među nama i sudbinskih razlika između "nas" i "drugih", nema teritorijalne uslovljenosti niti potrebe da se bilo ko štiti od bilo čega, a najmanje od spoljnih uticaja. Najuspešnija društva su, znamo to, ona koja su nadvladala naciju, ona čija su vrata otvorena za sve dobronamerne ljude i u čijem okrilju mnogi mogu da nađu utočište te da zauzvrat, u granicama svojih moći, doprinesu njihovom daljem razvoju. U takvim i samo takvim okolnostima, temelji naše građevine će (možda) ponovo očvrsnuti, ona će nastaviti da se razvija a pitanja "srca" više nećemo imati potrebe da postavljamo tamo gde im zapravo i nije mesto.