Nekada davno, suočen sa „ovoživotnim” neprijatnim iskustvima, patnjom, strahom, nezadovoljstvom, homo sapiens je istovremeno zamišljao i neki bolji, „drugi svet” gde vladaju prijatnost, nova saznanja i opuštenost. Slučajno otkrivši da supstanca uneta spolja veoma lako može da izmeni svest i doživljaje, ali i da smanji bol, čovek ulazi u složen i neizvestan odnos sa ovim materijama (drogama) koji traje sve do današnjih dana.

Danas razlikujemo dva tipa zavisnosti: hemijske i nehemijske (bihevioralne). Hemijske zavisnosti su odavno prisutne i tu spadaju zavisnost od alkohola, droga poput kokaina, heroina, amfetamina, preparata kanabisa, sedativa, steroida i dr. U bihevioralne zavisnosti spadaju zavisnost od kocke i klađenja kao i interneta (tačnije igrica, online kupovine, seksualnih sadržaja, društvenih mreža).

Bolesti zavisnosti predstavljaju kompleksan fenomen u kojem se stiču biološki, psihološki i socijalni faktori, a preko njih veliki broj pripadajućih faktora.

Višedecenijska nastojanja da se bliže odrede predisponirajuće karakteristike ličnosti za razvoj zavisnosti, nisu dovela do pouzdanih rezultata. Ipak, nesporno je da kontinuirana upotreba droga dovodi do tzv. sekundarne transformacije ličnosti koju karakterišu određene promene u sferi mišljenja, osećanja, nagona i ponašanja, kao i sistema vrednosti. Mladi droge uglavnom probaju iz radoznalosti i pod uticajem grupe vršnjaka a ne u potrazi za smislom. Sa druge strane, ako mladi imaju doživljaj ostvarenosti i perspektive, ukoliko su emocionalno ispunjeni, smanjuje se verovatnoća da će droge imati značajnu ulogu u njihovom životu.

Kako droge osvajaju slobodu (mlade) osobe?

Nezavisno od volje osobe, upotreba bilo koje droge dovodi do promena u funkcionisanju mozga. Već i prvo uzimanje droga može bitno, pa i trajno, izmeniti funkcionisanje mozga. Droge najznačajnije utiču na one delove mozga koji regulišu složene odnose između osećanja, mišljenja i opažanja. Sa svakim narednim uzimanjem droge ove promene su sve dublje i izraženije. Prirodno osećanje prijatnosti, opuštenosti ili kreativnosti, ostvaruju se međusobnom kompleksnom interakcijom mnoštva moždanih centara: dejstvo droga predstavlja skraćenu, nepotpunu, manje vrednu verziju ovih procesa koja stvara iluziju da željeno stanje postoji. Zavedena ovom iluzijom, osoba pokušava da narednim uzimanjem droge to stanje ponovo doživi i učini ga trajnim. Međutim, umesto trajnosti tog doživljaja, doživljava se razočarenje i nada da će se sledeći put to postići – krug se uspostavlja, sve do stvaranja zavisnosti kada se droga uzima ne da bi se nešto doživelo, već da bi se smanjile postojeće izražene telesne i psihičke tegobe.

Paralelno sa promenama koje droge izazivaju u mozgu, menja se i ponašanje osobe. Sa svakim novim uzimanjem droge, ponašanje osobe je sve manje spontano i funkcionalno, kompromitovane su i interakcije sa drugima. Značajne su i različite telesne komplikacije. Sve ono što je mlada osoba želela, što je već posedovala, nestaje u magli koju stvara droga.

Recidivizam, ponovno uzimanje droge posle perioda apstinencije, česta je pojava kod razvijene zavisnosti. Oslabljene volje i suočena sa mnogobrojnim posledicama zavisnosti od droga, osoba ne uspeva da se snađe i ponovo poseže za drogom kao sredstvom za razrešenje problema i postizanje zadovoljstva.

Nezavisno od toga koja se droga koristi, put ka izvesnom tragičnom ishodu je neminovan. Vremenom, početni razlozi uzimanja droge blede i postaju nevažni. I po ko zna koji put, svaka individualna priča o istoriji uzimanja droge, koliko god na početku bila posebna i neponovljiva, ima isti predvidivi kraj u kome propadanje i lagano nestajanje osobe postaje jedina izvesnost.

Proces izlečenja

U tretmanu zavisnosti primenjuje se integrativni pristup koji po fazama traje između jedne I tri godine.

Prvu fazu predstavlja uspostavljanje apstinencije, odnosno prekid uzimanja droge uz procenu posledica koje prožimaju celokupnu bio-psiho-socijalnu sferu. Da bi osoba izašla iz problema zavisnosti, prvo mora prihvatiti da ima problem, zatim da može da izađe iz problema, kao i da je ona sama kao osoba vredna (bez droge). Vazno je da shvati da se radi o specifičnoj iluziji, da se zadovoljstvo, prijatnost i bilo koji drugi željeni doživljaj može postići na drugi način a da se uzimanjem droge gube vrednosti kao što su sloboda, potencijali koji se nose u sebi, relacije sa drugima... Po prekidu uzimanja droge, kada je razvijena i fizička zavisnost, javlja se apstinencijalni sindrom koji zahteva medicinski tretman (primenu adekvatnih lekova) u trajanju do tri sedmice. Ova faza detoksikacije traje oko mesec dana. No, ova faza je nedovoljna da bi se postigao trajan prekid uzimanja droge.

Drugu fazu predstavlja rani oporavak – to je period u kojem se učvršćuje obrazac ne uzimanja droge tokom 6-24 meseci, period ohrabrivanja, podrške i uvežbavanja ponašanja/funkcionisanja bez droge; utvrđuju se i ojačavaju strategije za suočavanje i prevazilaženje problema u apstinenciji.

Treću fazu čini učvršćivanje oporavka – ova faza traje od jedne do pet godina. Cilj je stvaranje uvida u sopstveni psihički život, osobine i ličnost u celini.

Iako je zavisnost jedan od najvećih problema sa kojim se osoba može suočiti u svom životu, to je problem koji se može rešiti. Svako može postati zavisan – težnja dostizanja prijatnosti upotrebom droge, brzo se pretvara u svoju suprotnost.

Sv. Augustin:
„Čovek želi da bude srećan čak i kada živi tako da svoju sreću čini nemogućom!”

Povelja mladih za 21. vek bez droga