Previđanje budućnosti je nezahvalan posao. Možete da budete u krivu u velikoj meri ili još više od toga. Ipak, vredi razgovarati o tome kako bismo probali da razumemo neke trendove koji će određivati način na koji ćemo živeti posle pandemije.

Iako ne znamo sa sigurnošću kako će ova pandemija da promeni svetske tokove i naše živote možemo da budemo sigurni da će njen uticaj biti značajan i dugotrajan.

Događaj ovih razmera ne može da ne ostavi trag kada je u pitanju život koji ćemo živeti. S druge strane, takođe ne treba da potcenjujemo težnju ljudi da se obnovi život kakav je bio pre korone, kao ni težnju da se iskoriste prilike koje pandemija nudi za ostvarenje nekih interesa. Pitanje je kako će sve te sile da se slože i šta će biti krajnji rezultat.

Globalizacija je proces koji je već izmenio naše živote na puno različitih načina. Beskrajna tema za raspravu i neslaganja. Globalizacija je promovisala osećaj da smo svi povezani i da smo svi, na izvestan način, građani sveta čime ćemo svi biti na dobitku. U skladu sa tim pojedinačne države i njihove politike će imati sve manji uticaj na živote njihovih građana. Međutim, pandemija je ukazala na negativne strane globalizacije. Prvo, globalizacija je povećala šanse za nastanak epidemije novih virusa, kao i na brzinu širenja lokalne epidemije na ceo svet. Drugo, zbog povećanja konkurentnosti mnoge države su morale da štede zbog čega su smanjivana ulaganja u širenje i jačanje zdravstvenog sistema. Pandemija je tako pokazala da je ipak važno u kojoj i kakvoj državi živimo bez obzira što smo na neki način građani sveta. Konačno, tokom ove krize videli smo da solidarnost između država ima svoje granice i da će svaka država prvo rešavati probleme svojih građana, a nakon toga će pomagati drugima. U tom smislu mislim da će pandemija dovesti do kritičkog preispitivanja globalizacije i do stvaranja drugačijeg balansa između globalnog i lokalnog. Kakav će biti novi balans i da li će biti bolji nego postojeći teško je reći.

Digitalizacija je, slično globalizaciji, već promenila naše živote u velikoj meri. Postojeća pandemija je pojačala postojeće trendove digitalizacije naših života. Jedan očigledan primer su profesionalni sastanci. Iako je i pre pandemije bilo moguće da se sastanci preko interneta to je bilo veoma retko. Većina ljudi je preferirala da se spakuje i otputuje u neko drugo mesto kako bi se uživo srela sa kolegama i koleginicama. Poslovni sastanci su uvek bili prilika i za neformalno druženje koja su bila važan deo profesionalnog života. Pošto je tokom pandemije većina profesionalnih sastanaka preseljena na internet čini mi se da je mala verovatnoća da ćemo se vratiti na stare prakse. Drugi primer intenzivne digitalizacije koja se desila tokom pandemije i koja ima potencijal da ostane i nakon normalizacije zdravstvene situacije je primer obrazovanja. U periodu pre pandemije u velikom broju zemalja obrazovanje je funkcionisalo na tradicionalan način. Tokom pandemije obrazovanje se, sa brojnim usponima i padovima, preselilo na digitalne platforme. To je donelo brojne frustracije i učenicima i nastavnicima i roditeljima, a verovatno i dekama i bakama koji su izgubili ritualni odlazak u školu po unuke. Iako je neizvesno kako će ova prinudna digitalizacija obrazovanja transformisati obrazovanje nakon pandemije, imam osećaj da je verovatnije da će se to desiti nego da ćemo se vratiti na stare prakse. Nadam se da me osećaj ne vara.

Pandemija je, takođe, dovela do promena u načinu na koji radimo svoje poslove. Tokom pandemije veliki broj kompanija i zaposlenih je prešao na rad od kuće. Putovanje do kancelarije, rad u velikim zajedničkim prostorima sa centralnom klimom i druženje na pauzama su nestali ili su smanjeni na minimalnu meru u periodu pandemije. To je dovelo do brojnih problema i za zaposlene i za poslodavce. Zaposleni su se našli u situaciji da im se stalno pretapaju poslovni i privatni život. Treba priznati da su žene bile posebno pod pritiskom ove promene i verujem da bi većina njih želela da se što pre obnovi jasna podela na poslovno vreme i prostor i privatno vreme i prostor. Ipak, mnoge kompanije su tokom pandemije „otkrile“ dobiti od novog načina rada i verujem da će to uticati da se u nekim profesijama način obavljanja posla trajno izmeni. Taj trend će biti usmeravan više u skladu sa interesima poslodavaca nego sa interesima zaposlenih zbog čega možemo da očekujemo da neke muke rada u vreme korone neće nestati sa pandemijom. Rad od kuće zajedno sa digitalizacijom rada će za neke profesije otvoriti nove prilike. Na primer, velikom broju kompanija će, zahvaljujući novim modelima rada razvijenim tokom pandemije, biti jednostavnije da angažuje nekoga ko će ostati u svojoj zemlji i svom stanu nego što je to bili ranije kada je bilo potrebno da se osoba preseli. Na koji način će pandemija trajno promeniti naš profesionalni život ostaje da vidimo i da se nadamo da će bar neke od tih promena biti pozitivne.

Konačno, pandemija je dodatno pojačala društvene nejednakosti koje su već dostigle istorijske razmere, ali je, takođe, pokazala da smo svi povezani i da svako može da se zarazi. Možda ste dobro situirani, ali ako veliki broj ljudi u vašem okruženju žive u uslovima koji povećavaju rizik od zaraze time rastu i šanse da se i vi zarazite. Da li će iskustvo tokom pandemije uticati da se bolje razume da je problem društvenih nejadnakosti zajednički problem? Nadam se da će budućnost dati pozitivan odgovor na ovo pitanje, ali…