„Koji ti problem imaš, tvoja jedina obaveza je da učiš“, „Daj trgni se, ceo život je pred tobom“, „Sve je lakše kad si mlad“, samo su neke od rečenica koje svakodnevno prate mlade ljude prilikom suočavanja sa kriznim situacijama. Kategorija mladih se često smatra rezilijentnom na psihološke tegobe, a verovatno zbog ideje o njihovoj vitalnosti i mogućnosti da brzo „stanu na noge“. Ipak, rezultati brojnih istraživanja širom sveta, pa i u Srbiji, pokazuju da je mentalno zdravlje mladih ozbiljno ugroženo. Situacija nije bila mnogo bolja ni pre nastupa pandemije COVID-19, ali je ista značajno osujetila njihove potrebe i obelodanila neke latentne, zataškavane probleme. Onemogućene razmene sa vršnjacima dovele su do intenziviranja osećanja poput usamljenosti, depresivnosti i razdražljivosti. Sada imamo zabrinjavajuću situaciju u kojoj suicid predstavlja jedan od najčešćih uzroka smrti među grupom mladih ljudi.

Za period mladosti se obično uzima uzrasno doba nakon detinjstva (oko 14 godina), pa do preuzimanja odgovornosti odraslog doba (do 30 godina). Raznovrsnost termina (adolescenti, tinejdžeri, omladina, mladi odrasli, itd.) koji se koriste za bliže uzrasno određivanje grupe mladih o kojima je reč ukazuje na njenu heterogenost. U okviru ovih podgrupa, mladi se suočavaju sa različitim razvojnim zadacima i životnim izazovima, koje je važno uzeti u obzir prilikom osmišljavanja adekvatnih praktičnih intervencija i validnih psiholoških istraživanja.

Okruženje u kojem mladi traže „svoje mesto“

Mladi u Srbiji dele brojne sličnosti sa svojim vršnjacima širom sveta, ali karakterišu ih i neke osobenosti. Tinejdžeri će, recimo, svoju borbu pre voditi na planu samopouzdanja i dileme „ko sam ja?“, dok će se mladi odrasli suočavati sa pitanjem odvajanja od roditelja i osnivanja sopstvene porodice. Ovo su donekle i arhetipski motivi, prikazani kroz mitove i bajke o odrastanju, i kao takvi ne izostaju ni iz savremenih priča (npr., Netflix serija „Stranger Things“). Ovi razvojni zadaci povezuju mlade ljude kroz vreme i prostor. Sa druge strane, svaka klutura ima svoje specifičnosti koje oblikuju način na koji mladi spoznaju svet. Tako će se njihovi izazovi razlikovati u odnosu na to da li je (i koliko) određena sredina otvorena za promene i kakve vrednosti su dominantne. Srbija se smatra društvom u tranziciji, u dugogodišnjem procesu prelaska od socijalističke do neoliberalne ideologije. Samim tim, jedan od osnovnih zadataka mladih ljudi, potraga za sopstvenim Ja, otežan je pritiskom da se identifikuju u moru derivata, takozvanih, individualističkih (konzumerizam, sloboda izbora, itd.) i tradicionalno kolektivističkih (komunizam, nacionalizam, itd.) vrednosti.

Razvoj mladih u vreme „zanemarenih“ vrednosti

Vrednosti, kao nešto čemu ljudi teže, što ima pozitivnu konotaciju i u velikoj meri određuje ponašanje, zavise od kulture u okviru koje se posmatraju. Ukoliko Srbiju vidimo kao društvo u tranziciji, imaćemo poteškoće da odredimo koje vrednosti su cenjene na kolektivnom planu, kao i da li su one zanemarene ili ispoštovane. Ekspanzija društvenih mreža i „reality“ programa stvara sliku o mladima kao populaciji koja teži površnim vrednostima, poput izvitoperenih standarda lepote i sklapanja prolaznih intimnih veza. Napredovanje tehologije potencijalno povećava generacijski jaz i utisak starijih da su mladi na krivom putu. Tako se često zanemaruje da upravo mladi ljudi na društvenim mrežama promovišu važne ideje (npr. „body positivity“) i da mogu pronaći grupe podrške u kojima se nalaze vršnjaci koji prolaze kroz slične probleme. S obzirom na turbulencije koje karakterišu mladost, uključujući promene na psiho-fizičkom planu, oduvek su postojali rizici po izgradnju pozitivne slike o sebi. Međutim, čini se da je prisutnost na mrežama ove rizike učinila transparentnijim... Teško je odgovoriti na pitanje šta je ispravno za mlade ljude, čak je i Sokrat svojevremeno optuživan da kvari omladinu. Uostalom, simptomi pojedinca predstavljaju i odraz društva. Stoga, relevantnije deluje pitanje čemu služe sadržaji koje mladi preferiraju i koje praznine u njihovom životu ispunjavaju.

Mentalno zdravlje mladih i stigma

Često se bavimo pitanjem zašto mladi ne pričaju o psihološkim tegobama. Moguće je da se osećaju usamljeno u svojim problemima, brinu da će biti obeleženi kao „ludi“, što može uticati na budućnost i karijeru, kao i da će ostati sami, što za njih obično znači bez podrške prijatelja i partnera. Neretko slične strahove za sopstvenu decu imaju i roditelji, što povećava rizik od (auto)stigmatizacije i smanjuje verovatnoću da se mladi zapravo obrate za stručnu pomoć. Sa druge strane, poveravanje mladih roditeljima može biti propraćeno strahom da problemi postaju stvarni i da se od njih više ne može pobeći u fantaziju (gledanje serija, filmova, emisija). Roditelji i rodbina dodatno izgovaraju rečenice sa početka ovog teksta, kako bi sebe i svoju decu ubedili da će sve biti u redu. Nažalost, ovo stavlja stvarne uzroke problema mladih u zapećak. Osećanje da izlaza nema vodi bespomoćnosti, depresivnim tendencijama, anksioznosti, raznim drugim problemima i rizičnim ponašanjima. Tegobe se često potiskuju ili otcepljuju iz svesti, a psihička realnost zadobija iskrivljenu sliku. Mladi se u ovoj slici potom ogledaju, mnogi prenose svoje probleme u odraslo doba, i dobijamo jedan začaran krug.

Mentalno zdravlje mladih je ugroženo, a čini se da je njihova sklonost da pobegnu od realnosti sve intenzivnija. Oni apeluju za pomoć kroz različita sredstva, a pitanje je samo da li imamo dovoljno sluha i otvorenosti za jezik kojim govore. Mogu nam upućivati direktne poruke („ne osećam se dobro“), kao i indirektne (npr., izgladnjivanje), ali i poruke kojih sami nisu svesni (bolovi u telu, umesto suočavanja sa osećanjima). Ukoliko želimo nešto da uradimo kako bismo popravili aktuelnu situaciju, neophodno je da istu razmatramo sa različitih pozicija znanja: šta objektivno mladima treba da bi bili dobro (esencijalistička pozicija), šta oni smatraju da im je potrebno (fenomenološka), i kako na njihovo mentalno zdravlje utiče kulturološki okvir u kojem odrastaju (socio-konstrukcionistička). Ovo nesumnjivo zahteva interdisciplinarnost i autentično empatičan stav odraslih koji se nalaze na nekoj od pozicija moći.