Treba vam saučesnik u postprazničnoj depresiji? Melanholiji? Taj sam. Vaš sam drug i saborac. U doba prednovogodišnje euforije pisao sam o delu knjige Mišela Uelbeka „Serotonin“ gde se sjajni Francuz tradicionalno hvata depresije modernog čoveka. I u knjizi kaže terapeut pacijentu da je glavno pregurati Prvi januar, kasnije je sve lakše. To jeste poenta mnogih terapeuta a ne samo ovog u knjizi.

Na stranici „Nesalomivi“ gde fondacija Hemofarma pomaže da se prebole depresije i u akciji sa Filozofskim fakultetom pravi već čuvenu „Kafu sa psihologom“ stajao je uoči i tokom praznika telefonski broj za pomoć. Onima koje praznici suočavaju sa samoćom. Jer praznici podstiču da se usamljenost i depresija iskeze u maksimumu.

Bilo da sam bio sam ili u vezi, ja sam oduvek voleo praznike i melanholija se (nemam depresiju) javljala na samom kraju praznika. Kada je trebalo da se vratim u pogon i raskitim jelku. I onda sam ove godine razmišljao o tim dejstvima praznika na dušu.

Odrastao u socijalizmu, osećao sam se potišteno kao mali dečak kada bi skinuli državne zastave sa zgrade preko puta jer je to značilo kraj ferija. I sada me, kao definitivno neodraslu osobu, ubija kraj praznika.

Kada je nedavno u Budimpešti osvanulo jutro u kojem su raskitili jelku sa trga, osetio sam jezu iako je do kraja ferija ostalo još koji dan. Postoje usamljeni ljudi kojima je kancelarija prvi sedativ iz te životne kutije „prve pomoći“. Ti airbagovi od treska samoće i besmisla. I to je prekid rutine koja na neki način ušuškava.

Oni drugi, koji obožavaju praznike, takođe vole rutinu. Pokloni u isto vreme u godini, hipermarketi sa okićenim jelkama, set-lista novogodišnjih i božićnih pesama. Stalno priželjkuješ jednu te istu rutinu i njeno uzmicanje te razvaljuje. Imam senzore za melanholiju kraja praznika.

Svake godine gledam spot Džordža Majkla „Last Christmas“ i osetim svaki segment praznika u tih nekoliko minuta. Onu euforiju početka kada stižu uspinjačom i spremaju se u toj idiličnoj kući u planini. Donose se drva, sprema večera ili ručak, pa dremkanje uz vatru. I taj ciklus je dobar dok se „uspinješ“. Čim dođe vrhunac, brzo će da prođe.

Za lika kojeg igra Džordž Majkl, taj spot je storija o kraju jedne ljubavi od prošlog Božića, a meni kao kraj praznika. Zato i kada se na onom prenosu Novogodišnjeg koncerta na odjavnoj špici pojavi Rolex, svake godine se javi po komandi svest da će se praznik i završiti iako je delovalo samo dan ranije da nikada neće, i to je osećaj za sve nas koji nemamo snage da raskitimo jelku do kraja januara.