Dan zaljubljenih je. Možemo ga shvatiti kao dan kada veliki deo sveta slavi ljubav ili kao dan koji pokazuje do koje mere je ljubav danas komercijalizovana, omasovljena, svedena na stereotipne reči i proizvode, na kliše. Pitam se koliko će se ljudi na ovaj praznik istinski povezati sa ljubavlju u sebi, sa osobama koje vole, sa razlozima zbog kojih su ih zavoleli. Još sitnije, sa trenucima u kojima su tu ljubav između sebe prepoznali, događajima koji su je sačinjavali, raznovrsnim rečenicama kojima su je govorili, ljudima sa kojima su je delili. To su sve parčići slagalice koji kreiraju svaku jedinstvenu ljubavnu priču o dvoje (ili više) ljudi.

Ipak, većina nas živi u klišeima, uobičajenim mitovima o ljubavi poput one „na prvi pogled“ ili o „princu na belom konju“, pokušavajući da svoja autentična, vitalna, posebna osećanja ukalupi i zarobi u tu jednu mašineriju koja svemu daje isti oblik, a oduzima življenu celinu i realnost svake pojedinačne ljubavi. Gledajući ljubavne filmove, slušajući pop muziku i čitajući bestselere, mi učimo za čim treba da tragamo iz perspektive globalizovanog tržišta ljubavi, na koji način i šta da očekujemo. Otupljujemo za specifičnost, a realnost svoje ljubavne priče upoređujemo sa standardizovanim aršinima prosečne romantične komedije. Naš polet, uzbuđenje i radoznalost pri zaljubljivanju i onaj smiraj u međusobnom prihvatanju i razumevanju bez čvorova, pretvaraju se u ustajalu rutiniziranu svakodnevicu u kojoj prestajemo i da opažamo da druga osoba postoji. Od godišnjice do godišnjice, od Dana zaljubljenih do Dana zaljubljenih. Sve postaje jedno.

Još u prošlom veku, pojedini psiholozi pokušavali su da dokuče ljubav. Ljubav je, savremena istraživanja govore, sastavljena iz tri komponente: intimnosti, strasti, posvećenosti. Ipak, čak je i njima bilo jasno da analiza ljubavi neće otkriti „istinu“ o njoj, samo će je svesti na nešto što je u zbiru uvek manje od nje same. Čak i kada ove tri komponente plešu u savršenoj harmoniji, njeno razumevanje ne približava nas spoznaji o suštini ljubavi. Zbog toga se ova grupa psihologa okrenula razmatranju sadržaja, a ne forme ljubavi i došla do otkrića da zapravo svako od nas – uzimajući u obzir jedinstvene životne puteve, rane porodične odnose, traumatične događaje, značajne ljude, ali i kulturno specifična generacijski prenošena narodna uverenja o ljubavi i odnosima – ima svoju (jednu ili više) priču o ljubavi. Onda kada nismo vođeni gorenavedenim stereotipima, vođeni smo nesvesnim uticajem ovih priča. Te priče nose svoju temu i logiku, sadrže tek određena značenja, smeštena u odnose između različitih uloga, čak su u nekom smislu i vidovite, jer sadrže i uverenja o tome šta bi moglo da se desi. Ljudi biraju svoje partnere tako da se uklope u njihove priče o ljubavi, ali u njima komplementarne uloge. Priča može biti beskonačno mnogo, ali se one grupišu u nekoliko desetina „tipičnih“. Neke od njih su pogubne, jer se zasnivaju na velikoj disproporciji moći između jedne i druge osobe. Dosta tih priča prosto odigrava i pokušava da razreši neke rane traume; one imaju svoj cilj. Većina se zapravo dobro uklapa u društvene poretke i ideologije, kao što su neoliberalizam i patrijarhat. Iako gotovo svi imamo priču o ljubavi koju vrlo često iznova i iznova izvodimo poput predstave, većina nas ima i idealnu priču o ljubavi, ono kako mislimo da bi ljubav trebalo da izgleda…

Ove priče stoje u osnovi naših ljubavnih ostvarenja, ali i naših čežnji, neostvarenih želja, patnji ili nemogućnosti da pronađemo ljubav. Ulaženje u odnose sa ljudima sa kojima ne delimo priču ili ponovljeno izvođenje loše priče dovodi do propasti tih odnosa i naših izneverenih očekivanja od drugih ili od sebe. Kako bi bilo da, umesto da se setimo ljubavi za Dan zaljubljenih i posegnemo za jednim od tri vrste uobičajenih poklona, pokušamo da shvatimo i otpakujemo svoju priču o ljubavi, a sa njome i to čemu težimo i šta je za nas dobro? Ili da ostvarimo nove priče – a sa njima i nove odnose, nove poklone, nove rečenice i, što da ne, nove jedinstvene praznike.