Kako sam postao maratonac? Ne znam. Možda slučajno, možda iz inata. U svakom slučaju, počelo je vrlo naivno.

Prestao sam posle dvadest godina da pušim i osetio da sam se zaželeo trčanja i sporta i prihvatio komšijin poziv da odemo na gradski stadion u blizini. On je to praktikovao svako veče tako da sam uvek imao društvo. Tri, pa i četiri puta nedeljno po pet šest a kasnije i deset krugova su mi postala navika i potreba. Taman kada sam osetio da mogu i bolje i više pozvan sam da sa Hemofarmovim Running teamom idem na Istambulski maraton te sam počeo da se spremam za trku od 15 km. Išao sam, istrčao i zaljubio se u sve što nosi jedan takav događaj.

Osećanja i uspomene koje sam doneo uz Turske su me inspirisale da nekoliko dana po povratku, sredinom oktobra, krenem u Apatin na polumaraton (21 km) sa nekim poznanicima iz grada koji su tamo trčali prethodne dve-tri godine. I uspeo sam! Čak sam mislio da sam mogao i brže!

U povratku se povede razgovor o Reciklažnom maratonu u Novom Sadu, koji je početkom decembra, i kako sva trojica mojih, sada već drugara, trče tamo, reših i ja da se prijavim i probam. Oni su me savetovali da sačekam proleće, da skupim još kilometara u nogama, da ovo, da ono… Nisam ih poslušao.

Po hladnom i vetrovitom danu, uz Dunav i niz Dunav, trčao sam sa njima rame uz rame i nisam hteo da odustanem. A prošlo mi je to kroz glavu sto puta. Činilo mi se da mi se „javio“ svaki deo tela, i oni koje ranije nisam znao da imam. Bol ovde, bol onde, pa sa strane, te hladnoća, klizavo… Vredelo je! Zadovoljstvo koje mi je pričinio prolazak kroz cilj, taj osećaj snage i iznemoglosti koji se potiru, čestitke trkača i neverica zbog takvog napretka za tako kratko vreme, onaj topli, najbolji ikada popijeni čaj sa đumbirom, bol u mišićima za vreme masaže, ma svaki detalj ću pamtiti do kraja života. I pivo u povratku. Nikad lepše!

Od tada sam istrčao još dvadeset maratona i tridesetak polumaratona. Beograd, Niš, Novi Sad, Šabac, Valjevo, Ljubljana, Sofija, Sombor, Subotica, Banja Luka, Ruma… I uvek pitanje: šta je sledeće?

Taj osećaj sreće, zdravlja, moći i snage, redovni treninzi i čekanje nove trke, postali su moj način života a oni poznanici, Jocko, Dule i Deki moji prijatelji.

Planiramo Skoplje…jer SREĆA je da se neguje, ZDRAVLJE je da se čuva, a ŽIVOT je da se živi!

Punim plućima, NAPRED:)