Ne možemo do kraja razumeti traumu, kao i proces oporavka bez razumevanja empatije i njenog odnosa sa traumatizacijom, a taj odnos je kompleksan i dvosmeran!

Za početak ključno je razgraničiti da li se traumatizacija dešava u formativnom periodu ili u odraslom dobu. Ako se dešava u detinjstvu, njen efekat je daleko toksičniji i ona utiče na nas kao na ličnost! Ako se desi kasnije u životu, traumatizacija može dovesti do najrazličitijih reakcija (kada je događaj „nenormalan“ svaka reakcija je normalna), ali su one obično manje toksične i najčešće ipak privremene. Zato je važno u ovakvim, tragičnim okolnostima, sačekati sa bilo kakvim strateško/preventivnim merama usmerenim na nasilje. Potrebno je pustiti da se strasti smire, dati sebi vremena i prostora da promislimo o svemu što nam se dogodilo, pa tek onda promišljeno preduzeti neke, preko potrebne mere.

No, vratimo se na odnos traumatizacije i naše sposobnosti za saosećanje. Sa jedne strane, traumatizacija jako utiče na naš kapacitet za empatiju. Znamo da je velika većina ljudi koji zlostavljaju druge i sama bila žrtva zlostavljanja! Najčešće je potrebno da sami budemo žrtve zlostavljanja, da bi se naš kapacitet za empatiju grubo oštetio pa da i sami postanemo zlostavljači. U takvim okolnostima bol koji čovek nanosi drugome u njemu samom dovodi do rasterećanja, doživljaja moći, superiornosti… sa druge strane, samo trećina ljudi koji su bili žrtve zlostavljanja i sami postanu zlostavljači! Šta je sa ove dve trećine? Oni obično ne postaju medijske senzacije! Neki od njih će živeti neupadljiv, uobičajen život, ali neki od njih će pak postati „super – empatični“. Biće senzitivisani na ljudsku patnju i to će ih učiniti možda posebno empatičnim, pravdoljubivim i zaštitnički nastrojenim. Neki od njih će biti i heroji! Nažalost, realnost je još kompleksnija i više zbunjujuća. Nekada ćemo pod dejstvom traumatizacije, preplavljenosti bolom i saosećanjem sa žrtvama i sami postati progonitelji. I to je na neki način razumljivo.

Traumatsko iskustvo narušava naš doživljaj sigurnosti, naša „mapa sveta“ više ne odgovara realnosti (u dojučerašnjem svetu takve stvari se nisu događale kod nas). Preplavljeni smo doživljajem ugroženosti, nemoći i izostanka kontrole nad životom. U isto vreme smo puni bola i besa. U takvim okolnostima, empatija prema jednoj strani može voditi i agresiji prema drugoj. Agresija i proganjanje postaju „rešenje“ ne samo za bes, već i za strah i doživljaj izostanka kontrole (ako nađemo krivca i adekvatno ga sankcionišemo osećaćemo da smo ponovo uspostavili kontrolu nad svojim životima). Pri tome osećamo snažan pritisak da do razrešenja dođe što pre! Ma koliko bilo razumljivo, takvo ponašanje nažalost po pravilu nije i istinsko rešenje.

Važno je prepoznati da imamo i društvo koje se decenijama navikava na nasilje i egzistencijalnu ugroženost (da ne pominjemo „transgeneracijske traume“). Što je više nasilja oko nas, to je i naša potreba za zaštitnicima i „superheroijima“ ekstremnija. Neki teoretičari veruju npr. da je psihopatija (hladnokrvnost, izostanak empatije, dezinhibicija u ponašanju, makijavelističko i predatorsko ponašanje, površni šarm…) svojstvo ličnosti koje svi u nekoj meri imamo (samo najekstremniji deo populacije bismo i zvali „psihopatama“). Pitanje je naravno zašto je takvo svojstvo opstalo u populaciji kroz evoluciju? Ima indicija da što su vremena „opasnija“, to je i psihopatsko ponašanje „poželjnije“, tj. adaptivnije u društvu (mislim da smo svi bili u prilici da svedočimo tome poslednjih decenija). Tragamo za onima koji će nas zaštititi. Problem je naravno što u takvim okolnostima konačno umesto sigurnosti dobijamo samo još više ugroženosti! Nakon takve eskalacije društvo ulazi u nepovoljno ali sa druge strane i stabilno stanje! Kreira se „začarani krug“. Stepen pretnje koji osećamo u društvu je ekstreman, u takvom društvu su nam potrebni „snažni zaštitnici“, a upravo njih u suštini krase psihopatske odlike i oni produbljuju stepen ugroženosti koji se oseća u društvu! Možda se baš to nama dogodilo? Možda je upravo to dinamičko jezgro socijalne patologije? Pitanje je onda naravno šta treba da se desi da se ovakvo društvo izbaci iz stanja nepovoljne, toksične ravnoteže i pokrene procese isceljenja? Da li dve skorašnje tragedije nešto što će nas sve promeniti? Čini se da se neka energija pokrenula i da se pojavio duh zajedništva i solidarnosti.

Možda je pravo pitanje – šta je potrebno da se desi da bismo nastavili da živimo nakon traumatskog iskustva? Nakon traume svet postaje strašno mesto! Nakon traume koju je naneo čovek (a posebno dete) i drugi ljudi postaju zastrašujući! Konačno, nakon traume i naš um (naš unutrašnji prostor, naša sećanja) postaje strašno mesto (a to je možda i najvažnije za razumevanje traume i toksičnog efekta koji traumatizacija ima na nas). Naša sećanja postaju previše bolna (kada se setimo traume imamo doživljaj da se ona ponovo dešava). Postajemo zarobljeni u začaranom krugu bežanja od sećanja i njihovih proboja (intruzija). U takvim okolnostima umesto sa reči prelazimo na dela – ili bežimo, ili napadamo! A tu je rizik od daljih retraumatizacija!

A šta je potrebno da bi se traumatizacija prevazišla? Potrebno je da budemo sa tim bolom, da dozvolimo da nas ta iskustva preplave i da izdržimo u kontaktu sa njima, sve dok ona ne postanu nešto o čemu možemo da mislimo (i to da mislimo dok ujedno i osećamo). Potrebno je da dođemo do tačke u kojoj ta iskustva postaju deo naše prošlosti, nešto što nam se dogodilo (a ne nešto što nam se sada događa kada o tome mislimo). Da bismo to mogli, potrebno nam je da u tome ne budemo sami, da imamo nekoga u koga imamo dovoljno poverenja da sa njim „uđemo“ u bolna sećanja (a setimo se da u ovakvim iskustvima gubimo i poverenje u ljude i odnose). Potrebno je da tugujemo za svim onim što je izgubljeno. A to nisu samo životi (to je svakako najbolnije i najočiglednije). Pored života, to je i slika o svetu kao o bezbednom mestu i što je možda najteže to je slika o sebi (nama) kao o bezgrešnoj osobi (društvu)! Mislim na prihvatanje lične odgovornosti, nesavršenosti i grešnosti. Jasno je da je za delo odgovoran izvršilac, sve ostalo je zamena teza. Ali svi mi ostali, svi smo mi barem u jednoj meri odgovorni za kontekst u kome se delo desilo (nekada direktnim činjenjem, a nekada nečinjenjem, pasivnim posmatranjem nasilja i patnje). Ako hoćemo kao društvo da nakon tragedije krenemo dalje nekim boljim putem, verujem da je potrebno da svako prihvati i deo odgovornosti za celokupan kontekst u kome se tragedija dogodila – a to podrazumeva empatiju, tugovanje i preispitivanje sopstvenog ponašanja (nasuprot negiranju bolnih iskustava, bežanju od istih, ili pak ulasku u poziciju progonitelja-osvetnika).

Tokom ovog perioda verujem da smo svi imali prilike da svedočimo i takvim, svetlim primerima nošenja sa traumom – i to od strane onih kojima je u ovoj situaciji daleko najteže.