Kretanje mi je veoma važno. Posao koji obavljam je zahtevan i traži da nekada satima sedim pogledom uprtog ka računaru sa prstima na tastaturi. To često dovodi do bolova u vratu, lumbalnom delu leđa a nekada i do bolova u rukama. Zbog toga je bilo koji oblik fizičke aktivnosti dobar. Ja sam izabrala redovno kretanje i istezanje kao način da se pokrenem, opustim i razbistrim misli nakon napornog dana.

Jednom me je predpostavljeni pitao kako se odmaram i uz osmeh dodao da verovatno činim što i većina – ostajem kod kuće i vreme provodim gledajući televiziju. Nekada se i to desi, ali uspela sam da pobedim „lenjost“ i danas, kada sam najumornija, najviše se radujem patikama, brzom hodu ili laganoj šetnji zavisi od raspoloženja.

Pre nešto više od pet godina sam odlučila da nešto promenim u odnosu prema sopstvenom zdravlju. Iako sam ranije redovno odlazila na treninge pilatesa, zbog raznih obaveza, nisam uspevala da budem redovna u svim terminima. I tako jedne veceri, dok su se svi pripremali za spavanje, obula sam patike, izašla napolje i počela da trčim. Nekoliko godina trčala sam dva puta nedeljno po pet kilometara i vikendom odlazila u duge šetnje po Vršačkim planinama. Osećala sam se dobro. A onda sam požela da nečim posebnim ozvaničim sebe kao rekreativnog trkača i prijavila sam se za Beogradski polumaraton. Međutim, usledila je pandemija i odložila ostvarenje mog cilja. Nisam odustala. Nastavila sam da treniram povećavajući dužinu koju mogu da istrčim. Svoj prvi polumaraton sam istrčala godinu dana kasnije.

Trke ne brojim, jednostano uživam u lepoti kretanja i razmene energije sa prirodom. Sećam se da sam na jednoj od svojih prvih trka ciljnu liniju prošla u suzama radosnicama. Taj mali trenutak sreće kada pobedite sami sebi je neprocenjiv kao i samopouzdanje koje dodatno raste.

Kompanijski „Health challenge“ me je veoma obradovao jer nas je dodatno motivisao na kretanje. Moj tim, koji smo nazvali „Koraci k’o laki oblaci“ bio je sastavljen od pasioniranih ljubitelja pešačenja i benda „Bajaga i instruktori“. Zahvaljujući „Health challenge“ izazovu, podigla sam fizičku spremnost na viši nivo i u okviru tog perioda, gde smo se nadmetali sa kolegama iz celog sveta, uspela sam da istrčim nekoliko trka od kojih su mi najdraža dva polumaratona, prvi lokalni trail u Deliblatksoj peščari sa kog kao uspomenu imam fotografiju sa postolja kao trećeplasirana i Ljubljanski polumaraton na kom sam oborila lični rekord.

Trčanje mi je pored dobrog osećaja da činim nešto za svoje zdravlje donelo i to da sam počela redovno da se hranim. Iako se čini najednostavnije, zapravo je poduhvat uobročiti se jer pored svih obaveza kod kuće i na poslu, redovna ishrana traži određenu disciplinu i posvećenost.

Volela bih da vas moje iskustvo, ako se već niste pokrenuli, motiviše da to uradite. Krećite se svakog dana minimum 30 minuta (laganim ili brzim hodom) i radujte se životu jer razmena energije kroz kretanje je najbolji lek za stres koji nam svakdonevnica donosi.

I što bi rekao pisac Haruki Murakami „Ja samo trčim dok trčim. Po pravilu, trčim u praznini. Ili je obrnuto, možda trčim da steknem prazninu“.