Pre neku noć, iz sna me je trgla misao: šta ako se u međuvremenu nešto dogodilo?! Pod treperavim svetlom neugašenog televizora, onako bunovna, krenuh da po krevetu napipavam telefon, tablet i laptop uz koje sam, po običaju, zaspala.

Ako ostavim po strani moguću profesionalnu deformaciju, usuđujem se reći da je za veliki deo nas iz generacije X, kojoj je „zapalo” da stasava na Balkanu, potreba da budemo u toku više nego razumljiva. Uz ratove, sankcije, bombardovanja, političke, društvene i ine krize, više od polovine života proteklo nam je u neizvesnosti, strahovima i grču iščekivanja nekog, ne nužno mnogo boljeg, već samo normalnijeg sutra. Pritom, nije da smo sve te godine sedeli skrštenih ruku. No, uprkos olupanim šerpama i izlizanim đonovima na nebrojenim protestima, iznova i iznova bismo se zatekli na početku. Iz svakog tog začaranog kruga izlazili smo malo više otupeli. I malo više sedirani osećajem bespomoćnosti.

A onda su nas iznenadili studenti. S njima se probudila i nada da su promene moguće. Da nas ima. Da nismo statistička greška. Da još uvek imamo snage da se borimo za vrednosti u koje verujemo.

Izlišno je govoriti koliko je dragoceno ponovo osetiti snagu zajedništva. Ali ni nada ni osećaj da nismo sami ne čine nas otpornim na iscrpljenost. Ni fizičku. Ni mentalnu. Ni emocionalnu. A kada se velika očekivanja sudare sa dugotrajnom neizvesnošću, dok žeđ za promenom sad i odmah neprestano raste, lako zaboravljamo da oslušnemo sebe i poštujemo vlastite granice.

Da imamo pravo na sopstvene potrebe, čak i u okolnostima velikih društvenih promena. Da ne moramo vlastiti život da stavljamo na stand by dok ne iščitamo i poslednju notifikaciju na telefonu, izlistamo sve portale, ikseve, tiktokove i instagrame, odgledamo sve moguće vesti. Dok ne vidimo šta će biti sutra. Do kraja nedelje. I one posle.

Ali, ako sebi dozvolimo predah od svega što nas, s razlogom, toliko zaokuplja, znači li to da nam više nije dovoljno stalo? Da smo posustali? Ili da smo, linijom manjeg otpora, prepustili drugima da rešavaju stvari koje nas se i te kako tiču?

Iskreno, u poslednje vreme mi se ta pitanja često vrzmaju po glavi, iako, kao neko ko se bavi temama mentalnog zdravlja, vrlo dobro znam da potreba za predahom nije znak slabosti niti nedostatka posvećenosti. Očekivalo bi se i da na vreme primetim kada mi zbog „zamora materijala” ponestaje strpljenja, kada mi popušta koncentracija i kada kroz svakodnevicu prolazim kao na nekom autopilotu. A posebno bi se očekivalo da znam kako to da sprečim.

Paradoksalno, nije da ne znam šta bih rekla nekome ko se suočava sa sličnim izazovima. Naprotiv. Ono što me donekle „teši” jeste to što kroz razgovore sa prijateljima, ali i kroz iskustva ljudi okupljenih oko onlajn grupe podrške „Za Tebe #Važnoje”, vidim da nisam jedina kojoj je lakše da pokaže razumevanje za tuđu iscrpljenost i potrebu za predahom nego za sopstvenu.

To me ujedno podseća na još nešto: ponekad nam je lakše da prepoznamo kako se osećamo nego da ustanovimo šta nam je zapravo potrebno. Jer, jedno je priznati sebi da smo umorni, prezasićeni ili preplavljeni, a drugo zapitati se šta bi nam u takvoj situaciji pomoglo. I dozvoliti sebi da tu potrebu ne potisnemo jer se, eto, pojavilo nešto preče.

Zato, dok jurimo tim rolerkosterom emocija, nadanja i očekivanja, važno je podsetiti da briga o sebi ne sme da bude u drugom planu. Da osluškujemo vlastite potrebe, ali i da ne previdimo tuđe. Jer, koliko god neko delovao snažno i istrajno, to ne znači da se i sam ne suočava sa strahovima, sumnjama ili iscrpljenošću. Posebno kada toliko dugo daje sve od sebe, a od njega se prećutno očekuje da tako i nastavi.

I možda upravo u tome leži jedan od najvećih izazova – da u kovitlacu velikih društvenih promena ne zaboravimo sebe, ljude koje volimo, odnose koje negujemo i sve ono što nas, mimo velikih događaja, ispunjava i raduje. Da ne osećamo krivicu zbog trenutaka u kojima nam pažnja nije isključivo usmerena na najnovije vesti ili nam je jednostavno potreban predah.

Priznajem da i dalje tragam za pravom merom. Večeras ću, za početak, ranije isključiti televizor. I telefon. I tablet. I laptop. I poželeti sebi – laku noć.