Osim što sam redovni davalac krvi, ja sam i ribolovac i maratonac.

Trčanjem sam počeo rekreativno da se bavim 2015. godine a pecam ceo život. Trčim tri ili četiri maratona godišnje i do sada sam ih istrčao ukupno dvadeset i jedan, a imam i oko trideset istrčanih polumaratona. Trčanje pozitivno utiče na raspoloženje. Iskreno, ne poznajem nikoga ko je počeo da trči, pa se žalio da mu ne prija i odustao. Rekreativno trčanje služi i za druženje. Toliko je prelepih trka po Srbiji da skoro svakog vikenda možete da odete negde na trku.

I dok je ribolov psihička priprema za sve, trčanje mi služi za održavanje dobrog zdravstvenog stanja a davanje krvi je porodična tradicija. Krv sam dao preko osamdeset puta. Prvi put u srednjoj školi, 1993. godine. Moj otac je dao krv preko 130 puta, majka preko 50. To je mojim roditeljima bio deo kućnog vaspitanja i to su preneli na nas, a sad ja i na moju decu. Moja ćerka Anđelija ide u srednju školu i skoro je prvi put dala krv.

Na davanje krvi gledam kao na gest dobre volje, moju odluku da nekome pomognem. Posle davanja krvi se podjednako dobro fizički osećam, a o samom psihičkom osećaju ne treba ni da pričam. Taj osećaj ispunjenosti, to je nešto što me je prvo privuklo i zadržalo, taj osećaj da sam nekome pomogao je nezamenljiv. Ove godine sam imao tri davanja krvi, sva tri su bila namenska. Ljudi znaju da sam davalac i onda zovu ako treba nekome da se pomogne.

Kod nas su ljudi puni predrasuda i strahova kada je reč o davanju krvi. Ali kada je u pitanju neko vama blizak, ljudi su spremni da prevaziđu sve to samo da bi svom najmilijem pomogli. Tek kad nekome njihovom milom i dragom zatreba krv, ljudi shvate vrednost same te priče i menjaju svoj stav o tome.

Danas u Hemofarmu imamo dosta aktivno društvo dobrovoljnih davaoca krvi. Dobro smo organizovani. Oko 220 ljudi se godišnje pojavi na našim akcijama, a to je ozbiljan broj. U proseku oko 60 jedinica krvi uspemo da skupimo na svakoj od tri redovne akcije u toku godine.

Sve ove naše akcije ne bi bile toliko uspešne da nemamo veliku podršku našeg rukovodstva. Jer kad vam 50-60 zaposlenih u danu da krv i stekne pravo da dva dana ne radi, treba organizovati da posao ne trpi. Ozbiljni su to udarci za firmu - prepakuj ljude, organizuj se tako da se nijedna mašina ne gasi. Bez takve vrste podrške i podstreka od strane kompanije, ne bismo ni mi bili toliko uspešni.

Pored samog čina davanja krvi, naše udruženje organizuje i druženja i izlete. Ove godine sam dva puta putovao sa dobrovoljnim davaocima krvi. Takvi susreti i druženja služe da se ljudi privuku, da se zbliže, da postanemo bolji jedni prema drugima. Ta druženja služe i da nas povežu, da postanemo tim. A samo sa dobrim timom uspesi su zagarantovani.