Moja priča o dobrovoljnom davanju krvi počinje davne 1982. godine, tokom vojničkih dana u Senti. Nakon teške saobraćajne nesreće u gradu, koja je hitno zahtevala mnogo jedinica krvi, bez oklevanja, znao sam da je to nešto što moram da učinim. Tako je otpočelo moje četrdesetogodišnje putovanje dobrovoljnog davaoca, tokom kojeg sam krv dao zvanično 110 puta.

Bilo je hitnih poziva—van redovnog rasporeda davanja—kada sam bio pozivan na filtriranje krvi zbog uzimanja trombocita, u Zavodu za transfuziju krvi Srbije u Beogradu, kako bih pomogao pacijentima obolelim od leukemije, uključujući, među ostalima i naše penzionisane kolege i koleginice. Šta me je teralo da nastavim, što me je pokretalo da ne odustajem? Svaki put kada sam dao krv, sledeći put se činio još važnijim. Nisam mogao da izneverim one kojima je pomoć potrebna; nisam smeo da kasnim jer, nažalost, nikada nema dovoljno ove dragocene tečnosti.

Svako davanje krvi ostavljalo me je sa osećajem da sam zdraviji i ispunjeniji, posebno kada sam imao priliku da upoznam one kojima sam pomogao. Njihovi pogledi puni zahvalnosti, bez ijedne reči, govorili su mnogo. Moja kompanija, Hemofarm, decenijama unazad podržava naše napore kroz različite akcije, čineći me delom velike humane porodice dobrovoljnih davalaca krvi od mog prvog dana. Dozvolite mi da podsetim mlađe generacije da je Hemofarmova sekcija dobrovoljnih davalaca krvi bila među pionirima na prostoru bivše Jugoslavije po broju jedinica i broju davalaca krvi. Pozivi iz naše gradske bolnice u Vršcu, uvek su nailazili na masovan odziv ljudi, spremnih da pomognu u svakom trenutku.

Gledano unazad kroz život, osećam da je moje davanje krvi značajno doprinelo mom zdravlju, životu bez hroničnih bolesti, i verujem da je zaslužno za moju dugotrajnu sportsku karijeru. Svako davanje delovalo je kao vrsta resetovanja. To je dubok osećaj, koji dolazi direktno iz srca, bez proračuna.

Čim odlučite da date krv, već ste postigli mnogo, kako za sebe tako i za one kojima je potrebna. Zato, preduzmite taj korak. Savladajte taj prvi strah jer je on na neki način „sladak“, kada shvatite i čujete koliko je to divno, kada se osvrnete na godine koliko ste spasili života, pomogli drugima kojima je to potrebno.

Divna je to stvar, gde sami odlučujete i u toj odluci dajete deo sebe da bi drugi nastavili svoje živote.