Nije novost da svako malo živimo neku novu realnost. I još manje je upitno da profesionalci mentalnog zdravlja neprestano treba da grade novu osetljivost na te promene. Tako je i upotreba AI u psihoterapiji nova realnost na koju je neophodno da se adaptiraju i klijenti i terapeuti. I kao u svakoj adaptaciji, potrebno je da se suočimo sa brojnim pitanjima i izazovima, koje u ovom slučaju gotovo sasvim proističu iz činjenice da korisnik usluge psihološkog tretmana ne komunicira sa čovekom. Šta je iza, šta u polju, gde je ishod... u ovom trenutku više je pitanja nego odgovora, ali jedno je sigurno – treba početi.

Krećemo od poznate činjenice da klijentova polazna očekivanja efikasnosti i sadržaja psiholoških tretmana određuju i kvalitet i kvantitet klijentovih benefita od učešća u tretmanu. Tako i u radu sa živim terapeutom, srednji nivo očekivanja poboljšanja uz pomoć terapije najbolje predviđa terapijski uspeh, dok premala, ali i prevelika očekivanja vode terapijskom neuspehu. Pretpostavka je i da se u odnosu na ChatGPT formiraju nekakva očekivanja klijenata i da će rezultati te terapije funkcionisati po sličnom principu. Dakle, što više poznajemo nove tehnologije, to verovatno možemo bolje da napasujemo svoja očekivanja. Informisanost nam može bar donekle pomoći, jer ako ChatGPT opazimo kao sveznajućeg, svemogućeg, i svagda u pravu, biće da smo na tragu još jednog problema.

Sledeće veliko pitanje tiče se poverljivosti informacija. Osobe koje praktikuju psihološke tretmane obavezane su zakonskom regulativom na potpunu poverljivost i diskreciju u vezi sa svim informacijama koje dobiju od klijenata. Šta se dešava sa informacijama i njihovom poverljivošću ukoliko se komunikacija beleži u neke virtuelne baze podataka koje služe za unapređenje usluge AI? Što će reći da ove platforme zapravo nisu besplatne, ma kako im mi to priznavali kao distinktivnu prednost.

I konačno, suština je u sledećem: terapijski odnos se dosledno pokazuje kao glavni opšti faktor terapijske promene čiji kvalitet učestvuje od 40 do 60% u ukupnoj efikasnosti psiholoških tretmana. Ili ukratko - odnos je taj koji leči. On se između ostalog sastoji od razmene neverbalnih komunikacionih sadržaja između terapeuta i klijenta. Na primer, online psihoterapija se pokazuje u proseku 15 do 30% manje efikasna od psihoterapije uživo zbog manjka ovih informacija i poteškoća direktnog uspostavljanja kontakta pogledom. Dodatno, komponente terapijskog odnosa – terapeutova autentičnost, empatija i bezrezervno prihvatanje klijentove ličnosti su u AI kontekstu u najmanju ruku sumnjivi. Bar za nas manje maštovite. Bez te esencije, vraćamo se na ideju međusobnog usaglašavanja problem – tehnika, koja predstavlja opasnu simplifikaciju psiholoških tretmana i koja je formalno napuštena krajem XX veka u korist tzv. person tailored pristupa. Da bi ChatGPT bio kompetentan terapeut, potrebno mu je da pre svega sprovede opsežan anamnestički i dijagnostički intervju, te da na osnovu integrisanih podataka dizajnira individualizovan tretman svakom pojedinačnom klijentu. A to u ovoj fazi njegovog razvoja izostaje.

Izvesno je da je u savremeno doba potražnja i potreba za psihološkom podrškom daleko veća od njene dostupnosti. U tom smislu, korisnost AI alata u obezbeđivanju kakve-takve asistencije širem spektru potencijalnih korisnika, pogotovo onih koji nisu u prilici da za takav tip usluge kod profesionalca izdvoje novac, neupitna je i svakako korisna. Međunarodne asocijacije mentalnog zdravlja zato zagovaraju ideju da se AI ograniči i/ili koristi u situacijama za konsultacije sa opštom, subkliničkom i materijalno ugroženom populacijom.

S obzirom na disproporciiju potražnje i ponude usluga u oblasti ovih tretmana, AI bi moga osvoju adekvatnu primenu naći u dopuni psihoterapijskih usluga. Na primer, jedna od najskorijih škola koja predlaže integraciju različitih psihoterapijskih znanja nudi tzv. kontekstualno specifičnu integraciju. Ovaj modularni pristup omogućava praktičarima da prilagode svoj teorijski specifičan tretmanski pristup specifičnim karakteristikama klijenta i specifičnim situacijama koje se tokom psihološkog tretmana mogu javljati, primenom konkretnih intervencija zasnovanih na empirijski podržanim terapijskim principima, a koje može da preuzme tako programirani AI. Nakon razrešenja konkretnog izazova primenom pojedinog AI terapijskog modula, klijent se vraća terapeutu, a on svojoj originalnoj strategiji. Ovakva ako–onda dopuna standardnih psiholoških tretmana pokazala se kao veoma korisna u unapređenju terapijske efektivnosti.

I ono što se nameće možda kao i najveće pitanje koje čeka svoj odgovor u budućnosti: kako jedna platforma čija prednost jeste „lakoća“ (dobijanje neke usluge bez velike investicije i izmeštanja iz zone komfora) dovesti do promena koje su cilj svakog psihoterapijskog rada i koje upravo znače izlazak iz postojeće zone komfora? Koliko je značajan taj voljni momenat i kako on formira istrajnost u procesu? I to u ChatGPT terapijskom procesu u kome je dinamika ove komunikacije i njihova situiranost potpuno u odluci, tj. zoni klijenta? Kakve i kolike su lične promene moguće u procesu u kome praktično štedimo sebe? Jedno je sigurno - valja nam na dalje pratiti i usaglašavati sve promene na ovom polju koje neminovno dolaze.