U današnjem brzom i često stresnom načinu života, mnogi od nas zaborave na sebe i sopstvenu ravnotežu. Godinama sam i sama bila posvećena porodici i poslu, a onda sam, razmišljajući šta bih mogla da radim samo za svoju dušu, došla do – slikanja.

Pre četiri godine upisala sam školu slikanja za odrasle, bez velikih očekivanja. Godinama nisam držala četkice i boje, ali sam se sećala zadovoljstva koje pruža gotova slika. Ovog puta, kao zrelija osoba, doživljavam slikanje na potpuno drugačiji način. To je kao meditacija – povezuje me sa sopstvenim emocijama i mislima, bez potrebe za rečima. Kada uzmem četkicu, nestaje tenzija, a dinamične misli zamenjuje priča koja nastaje na papiru. Boje oživljavaju maštu, oblikuju je i vraćaju mi osmeh.

U školi vlada posebna atmosfera – muzika u pozadini, šolja kafe, osećaj da smo u nekom svom svetu. Nekad slikamo isti motiv, ali svaka slika izgleda potpuno drugačije, jer zavisi od emocija i trenutka. Najlepši deo su novi izazovi – savladavanje tehnika, zajedničke ideje, osećaj igre i oslobađanja. Kada poređamo radove, razmenjujemo komentare i osmehe, odlazimo kući rasterećeni, sa “resetovanim” mislima.

Druga moja ljubav je planinarenje. Boravak u prirodi, druženje i pokret na čistom vazduhu za mene su jednako važni kao i platno i boje. Često se pitam da li je slučajnost što mnogi planinari slikaju ili fotografišu – verujem da nije. Priroda je najbolja slikarka.

Planinarenje nije samo fizička aktivnost, to je iskustvo koje menja perspektivu. Uči nas da živimo trenutak – nebo punih boja, senke na vrhovima, žubor potoka, huk vodopada. Na stazi nije uvek lako: strmine, kamen, litice traže istrajnost. Ali upravo prevazilaženje prepreka jača samopouzdanje. A kad stignemo na vrh, sreća je neizmerna – pogled u daljinu donosi novu energiju, a problemi se čine manjim i lakšim za rešavanje.

I planina, kao i škola slikanja, povezuje ljude. Tokom uspona pomažemo jedni drugima, delimo iskustva, učimo se toleranciji i saosećanju. Na vrhu smo svi jednaki, ujedinjeni u tišini i slobodi. Isto je i kad neko u školi kaže “neću uspeti” – a onda, uz podršku, pohvalu ili šalu, do cilja se stigne. Taj osećaj zajedničke pobede briše granice i ostavlja toplinu.

Slikanje i planinarenje povezuje osećaj samopouzdanja i mira. I jedno i drugo donosi fokus, oslobađa od stresa i razvija kreativnost. Kada slikam, osećam prirodu. Kada planinarim, gledam je kao sliku.

Verujem da ništa u životu nije slučajno. Slikarstvo i planinarenje za mene su vid redovnog opuštanja, povratak sebi, izvor energije i inspiracije. I uvek mala, lična – ali i zajednička – pobeda.