Oduvek sam volela da stvaram rukama. Još kao dete, kada nije bilo mobilnih telefona i društvenih mreža, moje igračke bile su šarene vunice i konci za vez. Uz komšinicu koja je imala „zlatne ruke“, naučila sam da vezem, heklam i štrikam. Godine su prolazile, a ručni radovi su ostali negde sa strane. Studije, posao, porodica, sve je imalo prednost, a ja sam se uverila da za iglu i konac više „nema vremena“. Sve dok jednog dana, tražeći nakit za posebnu priliku, nisam rešila da ga napravim sama.

Taj trenutak je probudio nešto u meni. Dok sam nizala prve perlice, osetila sam mir i zadovoljstvo koje sam odavno zaboravila. Od tada, rad rukama postao je moj mali ritual, trenutak u kojem se isključim od svega i prepustim bojama, oblicima i ritmu koji smiruje.

Često mi kažu da moraš da imaš mnogo strpljenja za tako sitan rad. A ja zapravo i ne primetim koliko vremena prođe dok nižem jednu po jednu perlicu. Sve misli se utišaju, disanje se uspori, a napetost nestane. Kroz izradu nakita naučila sam da negujem i telo i um, da održavam pokretljivost i snagu prstiju, ali i da umirim misli. Svaki komad koji napravim ima deo mene: vremena, pažnje i ljubavi. Dodatnu potvrdu daju mi oni koji biraju baš moj nakit za sebe, jer svaki je unikat.

Staklene perle su postale moj svet koji me ispunjava: u njemu ideje postaju projekti, a projekti prava mala remek-dela. Vremenom sam upoznala ljude koji dele istu strast i pridružila se udruženju kreativaca. Kroz zajedničke izložbe, sajmove i bazare imala sam priliku da predstavim svoje radove i upoznam ljude koji umeju da prepoznaju trud i ljubav u svakom komadu nakita. Divno je stvarati u društvu onih koji razumeju taj tihi proces u kojem nešto malo i jednostavno postaje pravo malo umetničko delo.

Za mene, staklene perle nisu samo materijal. One su moj način da se izrazim, da se smirim, da se povežem sa sobom. Kad su ruke zauzete, glava i srce pronađu svoj mir.