U savremenoj kulturi ljubav se često prikazuje kao nešto krhko, privremeno i gotovo neizvodljivo. Okruženi smo porukama da je „uvek moguće bolje“, da izbor nikada ne sme stati i da je emocionalno vezivanje rizično, jer ograničava slobodu. Ipak, problem nije u tome što su ljudi „prestali da vole“, već u tome što su se uslovi pod kojima vole značajno promenili.

Jedna od velikih promena je jačanje individualizma: danas se identitet gradi oko ličnih ciljeva i autonomije, dok se oslanjanje na druge često doživljava kao slabost. U takvom okruženju veze lako postaju procena „vrednosti“ partnera, a ne proces zajedničkog rasta. Aplikacije za upoznavanje dodatno pojačavaju taj utisak stalnog izbora, pa ljudi lakše odustaju čim naiđu na teškoće.

Zbog toga se često mešaju zaljubljenost i bliskost: početna strast je snažna, ali prolazna, dok se prava povezanost gradi kroz sigurnost i poverenje. Istraživanja pokazuju i da je ljubav manje spontano osećanje, a više veština koja se uči kroz komunikaciju, razumevanje i kompromis. Zato zdrava ljubav nije dramatična, već mirna, stabilna i sigurna.

Posebno je važno kako ovo pogađa mlade. U svetu brzih nagrada i stalne evaluacije, tolerancija na frustraciju je niža, a emocionalna otpornost teže se gradi. Gen Z često pristupa odnosima opreznije - sigurnost pre romantike, dok su milenijalci skloniji da vezu dožive kao projekat u koji se ulaže, ali uz anksioznost oko „prave odluke“ . U toj klimi ne čudi ni trend smanjene seksualne aktivnosti kod mlađih odraslih u SAD: izm eđu 2000. i 2018. porasla je seksualna neaktivnost, posebno kod mlađih muškaraca, što se često opisuje kao „sex recession“. Manje seksa ne znači manje potrebe za bliskošću, pre ukazuje na više anksioznosti, opreza i odlaganja intime.

Savremeni mladi posebno teško podnose frustraciju u odnosima. Odrastanje u relativno zaštićenim uslovima, uz stalnu dostupnost brzih nagrada, povezano je sa slabijim razvojem emocionalne otpornosti. U partnerskim odnosima to se ispoljava kroz izbegavanje konflikta, strah od odbacivanja i sklonost brzom povlačenju pri prvim problemima. Umesto da se konflikt vidi kao prilika za rast, on se doživljava kao znak nekompatibilnosti.

Digitalno okruženje može pojačati nesigurnosti u vezi. Istraživanja pokazuju da ljubomora na društvenim mrežama vodi ka većem nadzoru partnera i nižem zadovoljstvu odnosom tokom vremena. Drugim rečima, na naše odnose ne utiče samo to kakvi smo mi, već i kako nas platforme podstiču da se upoređujemo i sumnjamo.

Ipak, postoji i dobra vest: zadovoljstvo u dugim vezama ne mora da opada. Postoje različiti putevi razvoja odnosa, a ključnu razliku pravi verovanje da se ljubav gradi kroz trud i zajednički rad. Zato se ljubav sve više razume kao veština koja se uči kroz komunikaciju, razumevanje i kompromis. Zdrava ljubav je često mirna, stabilna i sigurna, čak i kada ne izgleda „spektakularno“.

Zašto je sve ovo važno? Zato što kvalitet naših odnosa nije samo pitanje romantike, već i mentalnog zdravlja. Velika meta-analiza na skoro 20.000 mladih pokazala je da loše veze mogu biti povezane sa depresijom, suicidalnim mislima i samopovređivanjem, dok su raskidi rizični, ali obično manje štetni nego dugotrajno ostajanje u lošem odnosu. Drugim rečima, ne boli najviše kraj veze, već život u odnosu u kojem se ne osećamo sigurno i viđeno.

Istraživanja takođe pokazuju da sama činjenica da imamo partnera ne štiti automatski naše mentalno zdravlje. Ono što zaista pravi razliku jeste osećaj podrške, razumevanja i emocionalne sigurnosti u vezi. Pregledi literature potvrđuju da kvalitet odnosa često ima jači uticaj na naše psihičko stanje nego obrnuto. Autori ističu i da, iako emocionalno stabilnije osobe lakše ulaze u veze, upravo kvalitet odnosa dugoročno više utiče na mentalno zdravlje. Kada se odnos poboljšava, poboljšava se i naše blagostanje, dok rad samo na sebi, bez rada na odnosu, ne garantuje bolju vezu. Zato ljubav nije „dodatak“ životu, već jedan od njegovih važnih temelja.

Posebno je važno imati u vidu da društveni kontekst snažno utiče na kvalitet intimnih odnosa. Istraživanja na istopolnim parovima pokazuju da internalizovana stigma i negativni društveni stavovi mogu povećati anksioznost i depresivne simptome, koji zatim posredno narušavaju zadovoljstvo, intimnost i posvećenost u vezi. To znači da problemi u odnosima često nisu samo „lični“, već odražavaju šire kulturne i društvene pritiske.

Zajedno, ovi nalazi sugerišu da savremena ljubav nije nužno slabija nego ranije, ali je izloženija psihološkim i društvenim opterećenjima. U kulturi brzih izbora i stalnog poređenja, kvalitet odnosa postaje presudan zaštitni faktor mentalnog zdravlja. Ljubav, kada je sigurna i negovana, ima potencijal da štiti, stabilizuje i jača pojedinca. Kada je površna, nestabilna ili opterećena strahom i nesigurnošću, može postati izvor ozbiljnog psihološkog bola.

Šta je, onda, budućnost dugoročnih odnosa? Verovatno ne nestanak, već raznolikost formi: kohabitacija sve više funkcioniše kao alternativa braku, uz drugačija očekivanja i stabilnost kroz kohorte. Tehnologija i AI neće „zameniti“ ljubav, ali će menjati okruženje intime; sistematski pregledi već mapiraju koristi i rizike romantičnih AI partnera. U takvom svetu, pitanje više nije da li je ljubav moguća, već da li smo spremni da usporimo, izdržimo frustraciju i negujemo odnos kao praksu, a ne kao proizvod za jednokratnu upotrebu.