Prelomni trenutak u mom odnosu prema hrani nije došao kroz veliku odluku ili dramatičan trenutak. Došao je tiho, tokom rutinskog lekarskog pregleda. Lekar mi je rekao nešto što sam već znao, ali sa čim se nisam istinski suočio. Imam previše kilograma. Sa istorijom dijabetesa u porodici, podsetio me je da ono što odlažemo danas, sutra možemo skupo platiti. Nisam bio iznenađen, sve mi je postalo jasno.

Do tada, hrana je za mene bila stvar praktičnosti. Život ispunjen putovanjima ostavlja malo prostora za ustaljenu praksu, ili sam bar tako mislio. Obroci na aerodromima između letova, zalogaji na brzinu između sastanaka, pakovana hrana za poneti. Slatkiši, čokolada, zaslađena pića, razni čokoladni namazi. Ništa od toga nije delovalo neobično. Jednostavno je bilo utkano u ritam užurbanog života. Ali svest ima moć da promeni način na koji posmatramo svoje navike. Kada jednom jasno sagledate stvari, postaje teže ignorisati ih.

Zato sam doneo odluku. Ne glasnu. Ne javnu. Intimnu. Smanjio sam unos šećera, prerađene hrane i rafinisanih ugljenih hidrata. Hleb, testenina, pica i pirinač, namirnice koje sam ranije konzumirao bez mnogo razmišljanja, postepeno su nestale iz moje svakodnevnice. Nije više bilo zaslađenih pića, zamenili su ih voda i nezaslađeni čaj.. Nikada nisam pio kafu, a alkohol već godinama nije deo mog života.

Rezultati nisu došli preko noći. Kilogrami su se postepeno topili i promena je postala veoma vidljiva. Neki ljudi skoro da me nisu prepoznali. Neki su nagađali. Druge je to inspirisalo, a imao sam i nekolicinu ljudi kod kuće i na poslu koji su mi pružali podršku.

Kada ste na liderskoj poziciji posmatrate, tumačite i ponekad zamišljate stvari. U početku mi nije bilo svejedno da čujem glasine da sam možda bolestan. Ali liderstvo vas uči i nečemu drugom. Ne možete kontrolisati sve što se priča. Možete samo čvrsto stajati u svojoj istini. A ja sam svoju znao.

Ono što me je najviše iznenadilo nije bila brojka na vagi, već kako je moje telo odreagovalo. Više nisam bio stalno gladan. Energija se stabilizovala. Umor je iščezao. Raspoloženje se uravnotežilo. Osećao sam se lakše, fizički i mentalno. Nisam više u cvetu mladosti, i upravo zato je ovo bilo važno. Medicinski nalazi pokazuju napredak a moj svakodnevni život se promenio. Kao da mi telo tiho govori – hvala.

Na tom putu, promenio se i moj odnos prema hrani. Počeo sam da čitam deklaracije, učim o sastojcima, razumem šta zapravo unosim u organizam. Putovanja su i dalje deo mog života, ali sada i moje navike putuju sa mnom. Pravi doručak. Voda uvek pri ruci. Ponekad suvo voće ili orašasti plodovi. Nije savršeno, ali je bolje. Moj cilj nikada nije bilo savršenstvo. Važna je doslednost.

Ljudi me ponekad pitaju da li je promena bila teška. Da budem iskren, nije. Uvek sam bio disciplinovan, i u životu i u poslu. Ali sama disciplina nije dovoljna. Ono što je zaista važno je da imate razlog da izađete iz zone komfora. Za mene je taj razlog bio jednostavan. Želim da budem tu za svoju porodicu. Dovoljno zdrav da uživam u životu. Da mogu da delim vreme, iskustva i godine sa ljudima koje volim.

Sada vikendom spremamo hranu kod kuće, isprobavamo nove, zdravije recepte, na miru jedemo obroke, umesto da jedemo na brzaka. Hrana je postala svestan izbor, trenutak pažnje i brige o sebi, a ne samo praktična potreba.

Ovakva promena ne može doći na silu. Svako do nje dolazi u svoje vreme. Ali početak može biti osvešćivanje. Razumevanje kako ishrana utiče na našu energiju, zdravlje i budućnost može otvoriti vrata boljim izborima i dobrostanju. Ono što ljudi vide je gubitak kilograma. A ja osećam jasnoću, energiju i zahvalnost za svoje telo.

Ako ova priča nekoga podseti da nikada nije kasno da počne da brine o sebi, onda je bilo vredno ispričati je. Često čekamo pravi trenutak za promenu. Ponekad je pravi trenutak jednostavno onda kada odlučimo da smo sebi važni.