Fudbal je ušao u moj život mnogo pre Hemofarma. Kao klinac, sanjao sam karijeru profesionalnog fudbalera – igrao ozbiljno, trenirao, ulagao sve. Povreda kolena prekinula je te snove, ali ne i ljubav prema sportu. Kada sam počeo da radim u Hemofarmu, pre 19 godina, pridružio sam se sportskoj sekciji kao igrač. Igrao sam sa kolegama, legendama naše kuće: Vezmarom, Ćelom, Trešnjarom, Milkom, pokojnim Pićom… Primili su me kao svog, davali mi vetar u leđa i pokazali šta znači timski duh.

U to vreme nije bilo mobilnih telefona, treniralo se 4–5 puta nedeljno, kad se dogovoriš, toga se držiš. Nema menjanja. Dođeš, daš sve od sebe, izađeš sa terena bolji nego što si ušao. Nisu to bile samo utakmice.To su bile lekcije iz discipline, zajedništva, poštovanja.

Pamtiću zauvek pobedu 2014. na Sportskim igrama na Kopaoniku – konačno prvo mesto posle više godina "večitog drugog". Pića je tada bio s nama i bilo je to nešto posebno. I danas se setimo toga kad se vidimo.

Poslednjih pet godina ne igram, zbog operisanog kolena. Ali nisam otišao, samo sam promenio ulogu. Danas sam predsednik sekcije za mali fudbal, zadužen za organizaciju, treninge, utakmice i sve što čini ovu ekipu Hemofarma jednom celinom. Uživam u tome da budem podrška, da okupim ljude, da omogućim novim kolegama ono što sam ja imao – tim koji te gura napred.

Sekciju doživljavam kao klub sjajnih momaka i fudbalera. Puno sam naučio i od starijih kolega – Srle, Roki, Boki Stanković, Kane, Sloba Ljaljić… To su ljudi koji čine da se osećaš kao deo nečeg većeg.

Nisam više na terenu, ali sam i dalje tu – da organizujem, motivišem, navijam. Nekad sam bio igrač, danas sam logistika, ali duh sekcije je isti – jak, posvećen i pun podrške. Bezrezervnu podršku imam od Dejana Manojlovića, koji je oduvek deo sekcije i podrška u svemu.

Verujem da svako ko bar jednom sedmično zaigra, otrči, preznoji se sa ekipom, ne radi to samo zbog sporta, nego i zbog sebe. Zbog toga što mu to pomaže da „izduva glavu“, da odagna nervozu, da bolje spava, i da se sutradan vrati poslu koncentrisaniji i zadovoljniji.

Danas mnogo pričamo o mentalnom zdravlju, ravnoteži, stresu. A najjednostavniji prvi korak je: pokreni se. Nađi svoju ekipu, svoj teren, svoje vreme. I nemoj da čekaš idealan trenutak, novu opremu ili bolju kondiciju. Niko od nas nije savršen, ali svako može da napravi jedan mali korak.

Mali fudbal je meni bio više od igre. Bio je prostor u kojem sam učio o sebi, o drugima, o životu. Danas to isto želim da pružim, kako bi svako ko dodje na trening znao da tu pripada i da je deo tima.