Depresivno raspoloženje je jedna od bitnih karakteristika adolescencije. Uslovljena je fizičkim i psihičkim promenama koje uzrokuju emocionalna kolebanja, pa i raspoloženja. Način prilagođavanja zavisi od dotadašnjeg razvoja ličnosti, mehanizama odbrane, kapaciteta za toleranciju promena, porodične funkcionalnosti, ukupnog okruženja.

Depresivno raspoloženje uglavnom nema karakteristike depresivnosti odraslih, ili kliničke depresije i nekada ga je teško prepoznati. Adolescenti su posebno osetljivi na ovakva stanja i poseduju čitav spektar manevara pomoću kojih se brane, štite, ili maskiraju sliku. Za odrasle je posebno teško prepoznavanje ovih stanja i tumače ga uglavnom „pogrešno“. Zbog toga se adolescentima često pripisuju različite osobine koje su zapravo samo vešto sakriven depresivni ton.

Ekstremi u okviru kojih se manifestuje depresivno raspoloženje mogu dodatno da uplaše, pre svega roditelje, a potom i okolinu. Mogu da uplaše i same adolescente koji kognitivno ni emocionalno nisu još uvek u stanju da shvate dinamiku odrastanja, izrazito nepredvidive promene u raspoloženju, vrtloge od ushićenja do potonuća. Pri tome po nekad pribegavaju i manevrima koji su iz sfere različitih zloupotreba supstanci, a da pri tome nisu adikti.

Stepen trpljenja promena koje nosi adolescentni period uslovljava i način izlaženja na kraj sa njima. Nekada premaši kapacitet adolescenta da mentalizuje svoja osećanja, nekada se osećanja „odigraju“ umesto elaboriraju, nekada potisnu kao da ih nije ni bilo.

Svaka oscilacija u raspoloženju adolecenta je za roditelje teško prihvatljiva jer od relativno stabilnog deteta izrasta nepredvidljiva osoba. Nepredvidljivost, kao i sve što je nepoznato, plaši, ali i ljuti roditelje koji često ne mogu da drže korak sa vratolomnim brzinama kojima se raspoloženje njihovog adolescenta menja. Tako dolazi do sukoba, pa i nerazumevanja sa obe strane. Roditelji te vrtloge tumače kao vrstu hira, nesaradljivost, nekad i neposlušnost, a adolescenti kao nerazumevanje i neprihvatanje njihovih krhkih ličnosti od strane roditelja. U tom sukobu je po nekad neophodna i stručna pomoć i adolescentu i njegovim roditeljima. Često se ovo nerazumevanje između dve strane, naizgled suprodstavljene, a podjednako uplašene promenama, prenosi i na školu koja i nema veći arsenal metoda za izlazak na kraj sa ovim periodom.

Međutim, depresivni ton u raspoloženju ima i kreativni potencijal jer nikada u životu ne postoji kreativniji i inspirativniji period od adolescentnog. Brojni rukopisi, muzika, misli, umetničke tvorevine, nastaju baš kao odgovor na depresivno raspoloženje. Uostalom, bez ovog kvaliteta raspoloženja nema ni odrastanja, ili bar onog kreativnog odrastanja koje se kasnije polako, sem u retkim slučajevima, gubi.

Depresivnost je nekada i pokretač za pobunu, promenu neophodnu za napredovanje i razvoj svakog društva. Nije agresivno, rušilačko, već ima kreativni kvalitet koji odrasli nekada ne prepoznaju.

Prva pomoć koju roditelji mogu da pruže adolescentu koji je u ovakvim stanju je pažljivo slušanje, bez komentara, ljutnje, deljenja saveta koji nisu traženi. Tako se uči jedinstven jezik njihovog adolescenta i to otvara put uzajamnom razumevanju. Zahteva strpljenje i toleranciju. Obe strane, ili bolje rečeno, svih strana uključenih u razvoj.

I na kraju, postoje stručnjaci, psihoterapeuti koji poznaju dinamiku adolescentnog razvoja, koji ovakva stanja ne tretiraju kao patološka, već usmeravaju ka lakšem razumevanju, podnošenju i nalaženju zrelijeg puta ka odrastanju.