U bioskopu sam. Svetla su još uvek upaljena, reklame se smenjuju, a ja se smešim dok grickam kokice koje, ruku na srce, u ovom ambijentu imaju neki poseban ukus. Čekam film „Svadba”, ali taj kratki mir pre početka već mi govori da sam na pravom mestu. Razmišljam koliko dugo nisam odvojila vreme samo za sebe. Izgleda da je nekad dovoljno svega sat i 37 minuta da se stvari dovedu u ravnotežu. Da se kortizol malo spusti, a dopamin i serotonin podsete da i oni imaju svoje mesto u svakodnevici. Hormoni sreće, kako ih kolokvijalno zovemo, ali i mali podsetnik da je briga o sebi ponekad jednostavnija nego što mislimo.

Ako ste majka dvoje male dece – od godinu i četiri – onda vam je jasno da je odlazak u bioskop prava lutrija, a famozni work-life balance ozbiljna olimpijska disciplina. Ne ona u kojoj se takmičite s drugima, već ona u kojoj svakog jutra obarate sopstvene rekorde. Bez medalje, ali uz gromoglasan aplauz u sopstvenoj glavi (ako stignete da ga čujete). A ako vam ovo deluje preterano, dovoljno je da na TikToku ukucate ‘working mum of two’ i pogledate trenutni trend. Mene je algoritam odavno prepoznao i, moram priznati, ponekad me te kratke, urnebesno realne scene uteše više nego motivacioni citati.

Često razmišljam o zdravim navikama, treninzima, balansu, o svemu onome što volimo da stavimo na listu „radiću kad bude više vremenu”. U ovom životnom trenutku, u onom klasičnom smislu, možda zaista deluju kao misaona imenica. Ali ako ih malo drugačije nazovemo, shvatimo da su i te kako prisutne. Na primer, jutarnji trening snage: podizanje 30 kilograma. Preciznije, 18 + 12 kg. Dvoje dece, svako sa svojim raspoloženjem, snovima i potrebama. Podižu se, spuštaju, nose, grle. Kardio? Jutarnji. Obuci jedno dete, obuci drugo, obuci sebe. Brzim hodom do vrtića, sa torbama, rančevima i mislima koje već prave dnevni raspored. Mentalni trening? Zapamtiti rođendane, aktivnosti, rezervne pelene, omiljenu igračku bez koje se ne izlazi iz kuće, i sve one „sitnice” koje čine nečiji ceo svet.

I kada se sve jutarnje aktivnosti završe, a u njih bi bez problema mogla da stane nečija cela radna nedelja, tek je devet sati. I taman pomisliš: sad ću se opustiti. Ali ne, dan tek počinje. Stiže vreme za posao. Sastanci, planiranja, mejlovi, ideje, rokovi. Fokus se menja, ali energija ostaje ista. Samo se drugačije raspoređuje. U tom preplitanju privatnog i profesionalnog sveta shvatam koliko su organizacija, fleksibilnost i timski duh zapravo veštine koje svakodnevno vežbam. I kod kuće, i na poslu. Zato taj bioskop, tih sat i 37 minuta, nisu bili samo odlazak na film. Bili su mala pauza, svesno uzeta. Podsetnik da ne moram uvek da idem punom brzinom da bih stigla tamo gde želim.