Ovogodišnji Karpas MTB Race u Vršcu bio je jedna od onih trka koje te mnogo više testiraju u glavi nego u nogama. Kiša je padala gotovo sve vreme. Staza je bila puna blata, mokrog kamenja i korenja preko kog si morao pažljivo da prelaziš, jer je u sekundi moglo da prokliza i da završiš na zemlji zajedno sa biciklom. Na trku sam, po sopstvenim standardima, krenula prilično nespremna. Verujem da bi mnogi odustali čim bi videli vremenske uslove. I sama sam se nekoliko puta zapitala šta mi je ovo trebalo. Uz sve to, imala sam i manju povredu zbog koje nisam mogla normalno da menjam brzine. Čovek je nesvestan koliko mu treba palac – dok ga ne povredi 😊 To je značilo dodatni oprez, sporije uspone i mnogo više energije nego što sam planirala. Ali to je i poenta ovakvih trka. Da te nateraju da naučiš kako da se smiriš kada postane teško. Kako da ne paničiš. Kako da ideš dalje i kada nisi siguran koliko još imaš snage.

Kreni, stani, „otkopavaj“ točkove od blata. Kreni opet, magle se naočare, kiša i dalje pljušti. Naiđem na kolegu biciklistu kome je spao lanac. Srećna što umem da ga vratim, stanem da pomognem, da bi i on mogao da nastavi trku. Ništa veliko, stvar koju bi verovatno uradio svako na stazi. Ali baš zbog takvih trenutaka volim biciklizam. Koliko god da svi vozimo svoju trku, nekako se uvek prepoznamo kada je teško. Ljudi zastanu, pomognu, pitaju da li si dobro, sačekaju minut duže iako i sami vode svoju borbu.

Biciklizam nas uči izdržljivosti, disciplini i pomeranju granica. Ali nas isto tako podseća da sport nema mnogo smisla ako usput zaboravimo jedni na druge. Jer važno je stići do cilja. Još važnije ostati čovek usput.

Da, osvojila sam treće mesto. Međutim, neke pobede jednostavno ne mogu da se izmere štopericom.