Još kao dete imao sam eritrocite u urinu. Lekari su tada mislili da će to sa godinama proći i dugo se činilo da nije ništa ozbiljno. Međutim, 2014. godine radio sam analizu urina tokom 24 sata i tada su otkriveni povišeni proteini. To je bio trenutak kada sam prvi put primljen na VMA, a već 2015. godine urađena mi je biopsija bubrega i tada sam saznao pravu dijagnozu.

Kasnije smo radili genetiku i potvrđen je Alportov sindrom - nasledna bolest koja pored bubrega zahvata i sluh. Moj stariji brat i ja imamo istu bolest. Njegova priča je zapravo bila moja priprema za sve što me je čekalo.

Brat je još 2004. godine imao prvu transplantaciju bubrega, a donor mu je bila naša majka. Taj bubreg mu je trajao osam - devet godina, nakon čega je ponovo morao na dijalizu. Sedam godina kasnije, 2022. godine, dobio je drugu šansu. Transplantiran je u Italiji. Gledajući njega, učio sam kako izgleda život sa ovom bolešću. Sve sam znao unapred: i strahove, i ograničenja, ali i ono najvažnije da posle transplantacije čovek može ponovo normalno da živi.

Od trenutka kada sam saznao dijagnozu, trudio sam se da učinim sve što je do mene. Lekari su mi otvoreno govorili da mnogo zavisi od samog pacijenta, od discipline, načina života i spremnosti da poštuje terapije i pravila. Govorili su mi da neko završi na dijalizi za nekoliko meseci, a neko uspe da bolest drži pod kontrolom godinama.

Zato sam promenio životne navike. Imao sam strogu ishranu koje sam se dosledno pridržavao. Nisam jeo slano, izbegavao sam suhomesnato i roštilj. Ostao sam fizički aktivan, igrao sam fudbal i košarku, radio, družio se i živeo sasvim normalno. Od 2015. do 2024. godine uspevao sam da sve držim pod kontrolom.

Ipak, bolest je polako napredovala. Već 2017. godine počeli su da rastu urea i kreatinin. A onda je 2024. godine kreatinin skočio na 550 i tada je postalo jasno da je dijaliza neizbežna. Ugrađena mi je fistula i počele su pripreme za novi način života.

Uz bolest bubrega, postepeno je počeo da slabi i sluh. Najpre se javilo zujanje u ušima, a onda sam na poslu primetio da ljudi moraju po nekoliko puta da mi ponavljaju isto. Odmah sam znao o čemu se radi. Otišao sam kod lekara, dobio slušni aparat i danas normalno funkcionišem.

Na dijalizi sam od novembra 2024. godine. Idem tri puta nedeljno - ponedeljkom, sredom i petkom. Izabrao sam treću smenu, koja traje do pola deset uveče. Posle dijalize odem kući, večeram i legnem da spavam, a ujutru ustajem odmoran i spreman za novi dan. To mi mnogo znači, jer zahvaljujući tome uspevam da živim gotovo potpuno normalno. Radim svaki dan do 16 časova, završavam sve obaveze, šetam, viđam se sa ljudima, a tek onda odlazim na dijalizu.

Mnogi čak nisu ni znali da sam na dijalizi, jer nisam dozvolio da me bolest zatvori. Ljudi često, kada se razbole, klonu duhom, povuku se i prestanu da žive. Ja sam odlučio drugačije. Po prirodi sam pozitivan i stalno govorim sebi da postoje mnogo teže bolesti od naše.

Jeste teško. Dijaliza vas veže za jedno mesto, ograničava vodu, hranu i slobodu. Ali transplantacija vraća život. To najbolje vidim na svom bratu. On danas ponovo igra fudbal, bavi se sportom i živi isto kao pre bolesti. Zato i ja verujem da me čeka isti put.

Dva puta su me već zvali za transplantaciju u Srbiji. Prvi put nisam otišao jer sam bio prehlađen. Bio sam razočaran, ali sam sebi govorio da verovatno postoji razlog i da taj bubreg nije bio namenjen meni.

Drugi put sam odmah krenuo za Beograd. Bio sam u užem izboru zajedno sa Vladanom, čovekom koji je već deset godina na dijalizi. Kada su izabrali njega, iskreno sam se obradovao. Znam koliko znači dobiti novu šansu posle toliko godina čekanja. Najvažnije mi je bilo da je transplantacija uspela i da se danas oseća dobro.

Trenutno sam na listi za transplantaciju u Srbiji, a od 1. juna biću i na listi u Belorusiji. Tamo sam već obavio sve preglede. Preko udruženja „Budi human“ skupljao sam sredstva za transplantaciju i uspeo sam da prikupim novac. Torba je već spakovana, samo čekam poziv. Verujem da će doći moj trenutak.