U STADA GIS me mnogi znaju kao velikog ljubitelja filmske umetnosti. Filmovi su tema o kojoj mogu dugo da pričam, a često me pitaju da preporučim nešto što vredi pogledati.

Ljubav prema filmu počela je rano, još u prvom ili drugom razredu osnovne škole. Privukli su me fikcija, otkrivanje novih stvari i moć pripovedanja. Film mi je oduvek pružao mogućnost da vidim i doživim nešto što u stvarnom životu možda nikada ne bih mogao.

Za mene film ponekad jeste beg od svakodnevice, ali ne beg u prazno. Naprotiv. Način na koji živimo ne omogućava nam da prođemo kroz sva iskustva, upoznamo sve ljude i vidimo svaki deo sveta. Film nam pruža priliku da makar nakratko živimo tuđe priče i pogledamo svet iz drugačije perspektive.

Najviše volim naučnu fantastiku, drame i trilere. Naučna fantastika mi je posebno bliska jer kroz zamišljene svetove postavljam sasvim stvarna pitanja: kuda idemo, šta nas čini ljudima i kako bismo reagovali kada bismo se susreli sa nečim potpuno nepoznatim. Zato volim „Osmog putnika“, iako horore generalno ne volim. Sa druge strane, Spilbergov „Bliski susreti treće vrste“ mi je drag jer ostavlja nadu da susret sa nepoznatim ne mora uvek da znači sukob.

Nekim filmovima se vraćam više puta. Jedan od njih je „2001: Odiseja u svemiru“. Ponekad ni ne pogledam ceo film, već samo scenu kojoj želim da se vratim. Važna mi je i muzika, verujem da ona filmu daje još jednu dimenziju i pomaže da priču doživimo dublje.

Volim evropsku kinematografiju, posebno Almodovara i njegov način da kroz snažne slike i upečatljive likove govori o problemima španskog društva, u kojima ponekad prepoznajem i nešto nama blisko. Cenim i filmove Lika Besona, Vima Vendersa, Kristofera Nolana i Denisa Vilneva, kao i Tarantina i njegov specifičan, uvrnuti humor.

Volim i domaće kultne filmove (Ko to tamo peva, Maratonci trče počasni krug, Varljivo leto '68, Balkanski špijun...) i glumce koje smatram neprevaziđenim (Bata Stojković, Pavle Vujisić, Dragan Nikolić, Zoran Radmilović, Milena Dravić...).

Dobar film mi pomaže da se odmorim, vratim fokus i lakše nosim sa stresom.

Volim kada film pokrene emociju i kada o njemu razmišljam i nakon što se završi. Jedan od takvih filmova je „Apokalipsa danas“. Putovanje kapetana Vilarda rekom, sve dublje u rat i ljudsku tamu, doživljavam kao prolazak kroz devet krugova pakla. Što je bliži pukovniku Kurtzu, sve je jasniji besmisao rata i granica do koje nasilje može da odvede čoveka. Za mene je taj film opomena civilizaciji da ubijanje ne donosi rešenje, već samo rađa novo ubijanje.

Sličnu ideju, na drugačiji način, pronalazim i u filmu „Ad Astra“. Bred Pit igra astronauta Roja Makbrajda, koji odlazi sve dalje u svemir u potrazi za nestalim ocem i u pokušaju da spreči opasnost koja preti Zemlji. Iza svemirske priče, međutim, vidim nešto mnogo ličnije: usamljenost, odnos oca i sina i čoveka koji pokušava da razume i sebe. U oba filma put ka nepoznatom postaje i put u čoveka.

Pamtim bioskope Kozaru, 20. oktobar i Odeon, a posebno filmski festival FEST. Roditelji su me još kao dete vodili na prepodnevne festivalske projekcije u Sava centru. Ulaznice i kataloge sa FEST-a čuvam i danas. Pamtim i vreme video-klubova. Možda je upravo iz tog perioda ostala i potreba da filmove koje volim imam kod sebe. Danas ih u kolekciji ima više od 500.

Kada bi morao da izdvojim samo tri filma koja bih preporučio, to bi bili „2001: Odiseja u svemiru“, „Interstellar“ i „Veliko plavetnilo“. Sva tri pružaju snažno audio-vizuelno iskustvo, ali za mene imaju još nešto zajedničko. Govore o čoveku, vremenu, slobodi, pripadanju i granicama koje pokušavamo da pomerimo.

Film za mene nije odvajanje od života. Pomaže mi da napravim predah, vratim fokus i svet sagledam malo šire. Jedan život možda nije dovoljan za sva iskustva, ali film nam daje priliku da makar nakratko proživimo još neko.

I pored svih mogućnosti koje danas pružaju video striming platforme, za mene bioskop ostaje posebno mesto. Zbog velikog platna, zvuka i onog trenutka kada se svetla ugase, a sve drugo na dva sata prestane da bude važno. Zato bih svakome preporučio da, kad god mogu, dobar film ne gledaju na striming platformama, već tamo gde film i dalje najbolje živi i najlepše se gleda – u bioskopu.

Zato idite u bioskope i prepustite se velikoj iluziji.