Da li se sećate kada ste prvi put u životu bili dobri prema nekome? Nema šanse. I to nije slučajno. Zato što mnogo lakše pamtimo trenutke kada smo bili radosni, uplašeni, tužni, iznenađeni, sve one momente kada smo mi bili ti koji primaju senzacije, emocije, prema kojima je energija bila usmerena.

Ali, kada je u pitanju dobrota, tada je smisao u davanju. I što smo više davali od sebe to nam je teže bilo da se setimo da smo to učinili. Jer, drugi su tu da pamte dobra dela i one koji dobro čine. Onaj koji dobrotu deli, nikada vam neće tek tako za sebe reći da je dobra osoba, zato što to ne pripada memoriji i self imidžu. Ljudi ne postaju dobri vremenom, dobri ljudi se rađaju. Njih ne prepoznajete na ulici, oni se sami pojavljuju kada su potrebni. Ne treba im specijalna pozivnica, autobus ili sendvič, dobri ljudi dobro znaju kada im je vreme da iskorače ispred svih.

Od dobre osobe nikada nećete čuti onu čuvenu rečenicu dobro se dobrim vraća. Ta misao pripada posmatraču, a ne učesniku u nečemu dobrom. Pogotovo ne onome koji dobrotu daruje svetu. U dobroti nema principa koristi, dobri ljudi ne čine dobro da bi im se to vratilo kao nagrada, kao satisfakcija ili privilegija. Najbolji od nas ne traže ordenje, njima je dužnost, duhovni imperativ ili instinkt da delaju dobro. Ako ih neko drugi ne pohvali ili odlikuje, oni sami to nikada neće učiniti. Jer oni ne rade to zbog sebe, već zbog istine, zbog pravde i zbog ljubavi.

U životu postoje dve vrste ljudi: jedni koji vas pitaju šta radite i oni drugi koji vas pitaju kako ste. Jednom kada uočite razliku u motivaciji iza ova dva pitanja, mnogo vam je lakše da shvatite ko se nalazi nasuporot vas, s kim se rukujete ili susrećete, pa bilo da je u pitanju poznanik, komšija, kolega, šef ili potpuni stranac. Prvi vas pitaju da provere vašu korisnost, a drugi se interesuju za vaše biće.

Kada dobre ljude stavite u drugi ili treći plan, onda laž, nepravda i mržnja lako prevladaju zemljom. Tako smo i postali ranjeno društvo kojem je hitno bio potreban lek. Bolovali smo od posebne boljke koja hara savremenim svetom – patili smo od nedostatka dobrote. Nismo imali dovoljno tog posebnog vitamina D. I zato su nam opali imunitet i humanitet. Jer kad nema dobrote, onda nema zagrljaja, nema ljubavi, nema smeha, nema radosti, nema igre, nema hrabrosti, nema smelosti, nema drugarstva, nema ljudskosti, nema solidarnosti. Nema ničega što nam je kao ljudima neophodno.

Zašto je to tako? Zato što dobro ima svoje slabosti, a to su njegove dve velike vrline: tolerancija i vera u ljude. Kada zlo nastupi, ono u početku uopšte nema razmere koje će vremenom poprimiti niti izgleda kao nešto opasno. Otud se i toleriše u početku, deluje naivno, providno, bezazleno, lako popravljivo. S druge strane, niko dobar nije sklon da tek tako poveruje da to malo lośe može postati mnogo gore. Naprotiv, to se vidi kao ljudsko i dopustivo, jer niko nije savršen, ljudi smo i grešimo.

I tako zlo dočeka svojih pet minuta ili četrnaest godina.

Zato je važno da kao društvo zapamtimo period u kojem sada živimo i da ne zaboravimo sve ove divne mlade ljude koji su nas izvukli iz zaborava i učinili da se ponovo setimo šta to znači biti čovek. I ne samo da pamtimo, nego da deci naše dece stalno pričamo o tome kako se te 2025/26-te godine duh dobrote izlio na ulice ove naše napaćene zemlje, kako je sloboda marširala drumovima i kako je dobro još jednom bilo jače od zla. Jer zlo će se lako vratiti, ako ne budemo pazili na dobre ljude i ne budemo čuvali dobrotu.

Zato nam je danas dobrota tako potrebna kao lek. Da ojačamo srce, da ponovo kuca kako treba. Da se ne plaši, nego da voli snažno i nežno. Da ponovo naučimo da volimo. Da ponovo krenemo da se pazimo i da se pomažemo. Da ponovo počnemo da gledamo jedni druge.

Da ponovo budemo ljudi.