U svojoj suštini čovek je socijalno biće. Još uvek na ovaj svet dolazimo zahvaljujući socijalnoj interakciji barem dve osobe.

Međutim, savremeno društvo, već gotovo stotinu godina, pojedinca različitim mehanizmima čini anksioznim, ili prostije rečeno usamljenim. Od psihoanalize, preko humanističke i egzistencijalističke psihologije, počinje potraga za slobodom i smislom.

Rolo Mej, jedan od predstavnika egzistencijalističke psihoterapije, baš kao i Viktor Frankl, govori o čovekovom cilju u životu , a to je po njemu, težnja da u svakom trenutku živi slobodno, iskreno i odgovorno. Takođe, redak blagoslov života u anksioznosti je primoranost da postanemo svesni sebe. Čak i u nezamislivo teškim okolnostima, koncentracionih logora, ljudi su uspeli da prežive tragajući za smislom svog postojanja.

Kada je egzistencija pojedinca svedena na preživljavanje, ili je on u totalitarnim društvima obespravljen, pretvoren u deo bezoblične mase, lokus kontrole je izmešten izvan njega.

Taj osećaj bespomoćnosti je oblik dehumanizacije, veoma opasan, jer kao u našem slučaju može potrajati decenijama. Naša svakodnevica nam se prikazuje kao neizvesna, opasna, a rezultat je apatija i osećaj bespomoćnosti.

Političke promene koje smo doživeli u Srbiji u proteklih par godina, a završno za pobedom Studentske liste na izborima donele su nešto mnogo važnije od izbornih rezultata.

U Srbiji se prvo pojavila nada, a paralelno sa njom i empatija, koju možemo nazvati i solidarnošću.

Pre samo dve godine, na skupu psihoterapeuta u Beogradu, jedna od osnovnih tema je bila upravo nedostatak empatije, kod pojedinca, ali i u društvu. Na sreću, u neverovatno kratkom periodu, mnogi od nas su sa osmehom ili suzama gledali primere empatije i solidarnosti na različitim nivoima.

Bake i deke koji su dočekivali studente sa jabukom ili kolačima, grleći ih kao svoje unuke, pripadnici različitih etničkih grupa, sa zajedničkim ciljem, roditelji i deca, komšije iz lokalnih organizacija građana u Zborovima ili studenti na svojim plenumima.

Ovaj oblik neposredne demokratije, ili horizontalnog odlučivanja je bio spontani odgovor na višedecenijsko nepoverenje prema političkim organizacijama u Srbiji. Izostanak bilo kakve hijerarhije ljude primorava da komuniciraju na istom simboličkom nivou, kao osoba sa osobom, bez odnosa podanika i Vođe, starijeg i mlađeg, Roditelja i Deteta, sveznajućeg terapeuta i bespomoćnog klijenta.

Empatija i solidarnost su iskonska veza među slobodnim ljudima, za razliku od tolerancije koja zapravo od nas traži samo da prihvatimo i tolerišemo različitosti. To je nažalost samo prvi korak ka solidarnosti i empatiji koje od nas zahtevaju da prevaziđemo egocentričnost našeg, mišljenja, emocija i socijalnih odnosa.

Solidarnost od nas zahteva ne samo prihvatanje drugih, već i potrebu da razumemo njihove postupke, osećanja i ideje.

U potrošačkom društvu u kojem živimo, solidarnost je potpuno kontraproduktivna. Ako razmišljamo ekonomski, solidarnost je čist trošak. Vi samo dajete, bilo da se radi o milostinji, donaciji, humanitarnom radu, ili vašem vremenu koje besplatno poklanjate drugima pokušavajući da im pomognete da reše svoje , a ne vaše probleme.

Solidarnost se ne isplati, osim ako beskrupulozno želite da svoju solidarnost unovčite kroz samopromociju. Vi ćete u društvu biti predstavljeni kao mecena, humanista, dobrotvor, ili sirotinjska majka.

Solidarnost zapravo mora biti nešto neuporedivo značajnije, od pranja nečiste tranzicione savesti. Ono se stiče vaspitanjem u porodici, moralo bi biti deo vaspitne funkcije obrazovanja i mora imati svoju medijsku promociju, uvek i svuda.

Solidarnost mora biti jasno postavljena vrednost koju određeno društvo želi da istakne, promoviše i razvija. Solidarnost i empatija se dokazano uče, samo verujem da je tu umesto praznih reči važnija unutrašnja potraga za smislom, slobodom i konkretna dela u kojima se ta solidarnost vidi.

U Srbiji se po pravilu solidarnost viđala u slučajevima krize, poput bombardovanja, poplava, izbeglištva ili kolektivnim traumatičnim iskustvima poput ubistava u Ribnikaru, ili pri padu nadstrešnice.

Nesreća zbližava ljude, što bi mogli opisati gotovo instinktivnom potrebom za zajedništvom. Međutim, zadatak psihoterapije, sistema obrazovanja, porodice i medija mora biti razvijanje solidarnosti u svakodnevnom životu nasuprot tranzicionom “snalaženju“.

Na kraju, jedan praktičan savet.

Ovih dana u Srbiji, u pobedničkoj euforiji lako prepoznajemo “ćacije“ čija moć nestaje kao mehur od sapunice. U toj tragikomičnoj situaciji neobično je važno da pronađemo i suočimo se sa jedinim „Ćacijem“ kojeg možemo da promenimo. To je onaj „Ćaci“ koji čuči u svakome od nas, ma kakva bila naša politička orijentacija.

Decenije populizma, mržnje i agresivnosti u javnom prostoru su sigurno ostavile posledice u svima nama i što pre je potrebno suočiti se sa „Ćacijem“ u svakome od nas.

Ovo me podsetilo na jednog umetnika koji je u Temišvaru u jednoj galeriji prodavao male skulpture diktatora Čaušeskua. Desetak tih figura je bilo raspoređeno po podu galerije, i on mi je rekao da tih figura ima onoliko koliko ima Rumuna i Rumunki , jer u svakom od njih čuči jedan mali Čaušesku, pa bi bilo logično da ima jedan mali „Ćaci“ u svakom od nas, samo ga treba prepoznati. Solidarno.