Iako liste broje oko 2000 pacijenata koji čekaju novi organ, broj dobijenih saglasnosti za doniranje i transplantaciju, koji se u Srbiji godišnje obave, daleko je od dovoljnog da bi se liste čekanja smanjile. Oni koji su na listama svakodnevno iščekuju “najvažniji poziv”, a često i gube nadu. Neko ko je doživeo moždanu smrt doniranjem organa, na neki način, nastavlja da živi u telu osobe kojoj je organ transplantiran, ali je u Srbiji priča o transplantaciji i doniranju organa i dalje praćena stigmom.

Jedanaest godina dijagnoze, šest i po godina provedenih na listi čekanja i dijalizi, tri poziva i jedna uspešna transplantacija. Ovako se u najkraćem može opisati život Ivane Pantelić od 2013. godine. U julu 2024. godine počela je ponovo, kako kaže, slobodno da živi. Ne zavisi više od aparata koji joj prečišćava krv i menja rad bubrega, jer je zahvaljujući pristanku porodice jedne preminule osobe dobila novi bubreg. “I očekivala sam i gubila nadu da ću dobiti organ. Razmišljala sam nekad da će se to sigurno desiti, a dešavalo se onda da potpuno padnem i odustanem od svega, da pomislim da od transplatacije nema ništa, ali ipak je optimizam bio jači. Izdržala sam da dočekam da dobijem bubreg”, govori za “Vreme” ova Beograđanka 10 meseci posle transplantacije. Njen život iz korena se promenio kada ju je jednog jutra, dok je bila na dijalizi, pozvala doktorka i rekla da imaju donora, te da je ona kandidat koji najviše odgovara za presađivanje. “Rekla mi je da bi tog dana trebalo da bude transplantacija i da dođem. Pojasnila mi je da sam ja izašla kao najpodobniji kandidat. Nisam prekinula dijalizu, otišla sam posle nje. Oko ponoći sam znala da sam izabrana, da sam prošla sve analize, da se sve poklopilo i u jedan posle ponoći sam ušla u salu”, priseća se Ivana tog dana koji savršeno pamti i koji joj je promenio život.

Bio je to treći poziv iz bolnice za eventualnu transplantaciju. Prethodna dva puta nije bila potpuno kompatibilna sa organima donora. Ali, treći poziv bio je uspešan. “Prvi put je osim mene tu bila još jedna devojka koja se poklapala, bilo je tesno koja će proći, ali ona je ipak imala nešto bolje poklapanje i dobila je bubreg. Drugi put sam čula da sam najbolji kandidat, ali nešto ne bi bilo u redu da sam dobila taj bubreg, jer su mi lekari rekli da bih morala na još nekoliko operacija posle toga, tako da naprosto to ne bi bilo to”, pojašnjava Pantelić.

HITNOST I POKLAPANJE

Na listama čekanja za dobijanje organa trenutno je oko 2000 ljudi. Najviše, oko hiljadu, čeka novu rožnjaču, a oko 600 novi bubreg. Ostali pacijenti čekaju novo srce ili jetru. Da li će i kada neko od njih doći na red, zavisi od mnogo faktora. Da bi se transplantacija mogla izvesti, mora postojati poklapanje različitih faktora imunološkog sistema davaoca i primaoca organa, jer samo u tim slučajevima transplantacija može biti uspešna i dovesti do izlečenja primaoca organa. Pored ovog imunološkog poklapanja u obzir se uzimaju i težina bolesti onog ko organ treba da dobije, vreme provedeno na listi čekanja, pridružene bolesti, kao i stepen ugroženosti i hitnosti potencijalnog primaoca organa. “Možete biti na listi prvi, ali ako ste prehlađeni, ne možete dobiti organ”, kaže za “Vreme” dr Saša Knežević, anesteziolog i jedan od koordinatora za transplantacije Univerzitetskog kliničkog centra Srbije. Kako dodaje, organe zaista dobijaju najteži pacijenti. “Postoje liste, tipizacije i hitnost. Po pravilu je da organ dobiju što hitniji pacijenti i pacijenti kojima organ odgovara. Mora da se sklopi sve – od krvne grupe do antigenske tipizacije. Recimo, za bubrežne pacijente, to je najteže. Isto tako, važne su antropološke mere. Šta to znači? Ako imamo krupnog davaoca i sitnog primaoca, ne možemo da izvršimo transplantaciju. Ili ako davalac ima 50 kilograma, a primalac 100, takođe ne možemo da izvršimo transplantaciju jer organi neće biti podobni. Ipak, antropološke mere mogu se zanemariti u uslovima izuzetne hitnosti. Mnogo toga mora da se uklopi da bi transplantacija bila uspešna i medicinski ispravna. Ako uradite nešto što nije dobro, kada pacijent izađe iz bolnice, uništiće mnogo života”, pojašnjava doktor Knežević.

Ivana Pantelić dva puta se nije poklopila sa potencijalnim donorom, ali se, kaže, nadala i trećem pozivu. “Teško je kad čovek ne zna kada poziv može da dođe. Može da se dogodi u bilo koje doba dana. Prvi put su me pozvali usred noći, drugi put između dva i tri po podne, treći put je bilo ujutru. Čovek ne zna kada će ga pozvati, naprosto mora da bude spreman i da ne gubi nadu. Ali čak i kada se nada izgubi, kad stigne poziv – evo je”, ističe Ivana Pantelić uz vidni entuzijazam što su dijaliza i sve što život s dijalizom nosi sada iza nje.

Transplantacija organa predstavlja jedinu terapijsku opciju kada dođe do trajnog gubitka funkcija određenih organa. Kao metoda lečenja, pacijentima kojima je neophodna, transplantacija predstavlja jedinu mogućnost za izlečenje. Ivanini bubrezi nisu radili, pa joj je transplantacija potpuno promenila život. “Može da se živi na dijalizi, ali to je potpuno drugačiji stil života. Može da se putuje, radi, trenira, ali je mnogo restrikcija u ishrani. Najgora je ograničena količina tečnosti koja može da se unese. To je užasno teško. Ja se nisam navikla do kraja na takav život. Uspevala sam da se uzdržim, ali užasno je bilo teško. Ako se putuje, mora dijaliza tamo da se nađe, da se zakaže, da se ovde odjavi… meni je to peripetija”, govori Ivana dok ispija čašu vode do kraja – ono što pre svega nekoliko meseci nije mogla ni da zamisli. A voda je ono što joj je tokom dugih šest i po godina na dijalizi najviše nedostajalo. “Posle transplantacije život se vraća u normalu. Naravno, i ljudi kojima je organ presađen moraju da obrate pažnju na neke stvari, ali to je opet normalan život u kome dobijete slobodu. Sloboda je upravo ono što sam najviše osetila. Nemam obavezu da idem na dijalizu, mogu normalno da funkcionišem. Ja sam još u fazi oporavka, to traje oko godinu dana ako je sve kako treba, ali ovo je potpuno drugi život, novi život. U stvari, vratio mi se normalan život.”

KO (NE) MOŽE DA BUDE DAVALAC ORGANA?

Prema zakonskim procedurama, u Srbiji svi građani su potencijalni donori organa ukoliko dožive moždanu smrt, osim ako se izabranom lekaru nisu izjasnili da ne žele da bude davaoci organa i kao takvi su upisani u registar nedavalaca. Postoje neki isključujući faktori, pa tako davaoci ne mogu da budu ljudi lečeni od malignih bolesti, HIV-a, hepatitisa i drugih virusnih infekcija. Ukoliko se svi ovi faktori isključe, a neko doživi moždanu smrt, on je potencijalni davalac organa. Tu nastupa lekarski tim koji utvrđuje moždanu smrt.

Moždana smrt je trajni i nepovratni gubitak bioloških funkcija mozga, a u čijoj osnovi se nalazi prestanak cirkulacije krvi u mozgu. Tim lekara utvrđuje strogo definisane medicinske postupke i potvrđuje dijagnostičke procedure koje potvrđuju da je dotok krvi u mozak prekinut, a moždane ćelije nepovratno oštećene. “Moždana smrt je nepovratan proces oštećenja mozga i moždanog stabla. To je proces posle kojeg čovek više ne može da funkcioniše. Može se jedno kratko vreme održavati na aparatima uz pomoć lekara koji su kod nas obično anesteziolozi, kao i uz pomoć lekova, a to održavanje služi da bi se održala perfuzija i kondicija organa, kako bi se potencijalno nekom drugom produžio život ako je rodbina pokojnika saglasna”, objašnjava doktor Knežević i dodaje da u slučaju moždane smrti stanje pacijenta ne može da se poboljša i lečenje više nije efikasno, ne daje rezultate. “Mozak je toliko oštećen i zato što su svi centri koji kontrolišu metaboličke procese i sve telesne funkcije smešteni u njemu, čovek ne može da živi, ne može da se probudi, ne može normalno da funkcioniše”, pojašnjava doktor Knežević.

Moždana smrt nikada se ne dokazuje u stanjima gde uzrok koji je doveo do oštećenja mozga nije poznat. “Postoji”, nastavlja doktor Knežević, “situacija u kojoj ne možemo da dokažemo moždanu smrt iako klinički znamo da je to moždano mrtav pacijent. U takvim slučajevima njegovi organi ne mogu da budu donirani. Svako telo i svaki organizam drugačije reaguje kada ostane bez funkcije mozga i nekad i mi sa svim veštinama, lekovima i aparatima, ne možemo da ga stabilizujemo i završimo proceduru. Nije to toliko često, ali jednom u nekoliko meseci imamo i takvog pacijenta čiji bi organi odgovarali u donaciji, ali ne možemo da završimo proceduru.”

Kada se moždana smrt utvrdi i kada se odredi da bi organi potencijalno mogli da budu transplantirani, o tome se obaveštavaju porodica ili najbliži srodnici koji donose krajnju odluku. “Procedura je nezgodna zato što, kada porodica izgubi svog najmilijeg, ona nije spremna na tragediju i to je za njih veliko neprijatno iznenađenje, ali moraju da smognu snage da u tim trenucima odluče da li žele da daju saglasnost za doniranje. Mi nemamo mnogo vremena da čekamo. To je jedan od problema u transplantacionom procesu jer ne možete ljude pustiti danima da razmišljaju i procenjuju da li je to dobro za njih i za pokojnika ili ne. Objašnjavamo im šta je dovelo do moždane smrti, kako je ona nastupila i šta se može donirati od organa. Pitamo ih da li su oni saglasni da se nekome spase život, da se tim gestom, na neki način, produži i život njihovih voljenih, te da na taj način život produži i primaocu organa”, objašnjava doktor Knežević.

Ukoliko je preminuli pacijent imao venčanog supružnika, saglasnost se traži od njega. Ukoliko nije tako, saglasnost se traži od roditelja, dece ili najbližih srodnika. Ako nema nijednog člana porodice, saglasnost mogu dati etički odbor i konzilijum lekara, kaže doktor Knežević. Dodaje da u Srbiji do sada nije bilo takvih slučajeva. Kada se saglasnost dobije, organi se hirurškim putem uzimaju iz tela, a zatim se sprovodi rekonstrukcija tela preminulog. Organi se mogu čuvati u specijalnim aparatima koji održavaju njihov rad. Postoji i takozvano hladno čuvanje organa na ledu, objašnjava doktor Knežević. U ovom procesu svaki minut je bitan pošto protokom vremena i organi gube kvalitet.

Za vreme dok je čekala, Ivani se svašta vrzmalo po glavi. “Imala sam padove kada sam shvatila da moram da sačekam da neko ode kako bi meni bilo dobro, a s tim je jako teško pomiri se. Ali, opet, taj organ produžava život, nekome pomaže. Meni je ta misao teško padala. Pitala sam se da li je grozno što jedva čekam tako nešto, jer to znači nečiji odlazak. Nažalost, nečiji odlazak može da produži nekoliko života. U stvari, da potpuno promeni kvalitet nekoliko života”, priča Ivana Pantelić.

MALI BROJ DONORA U SRBIJI

Statistike koje su rađene širom sveta govore kako su šanse dosta veće da je nekome potreban organ nego da bude potencijalni davalac, objašnjava dokor Knežević. Slično je, kaže, i u Srbiji. “Sve je više pacijenata koji su na listama i kojima su organi potrebni, a sve je manje kvalitetnih donora. Nažalost, i kada nađemo kvalitetne organe, u velikom broju slučajeva nailazimo na nerazumevanje porodice, ne žele da daju saglasnost zbog raznih predrasuda, običaja, lokalnih kultura. Najveće nedoumice proističu iz nedovoljne informisanosti. Mislim da se ne radi o nedostatku humanosti, niti je reč o sebičnosti, kao što bi se prebrzo moglo pomisliti, nego o nedovoljnoj informisanosti i predrasudama”, kaže doktor Knežević i dodaje da je situacija sasvim drugačija kod ljudi kojima je potreban organ. “Urgentni centar, tragedije koje gledamo i ono što nam se s pacijentima dešava, naučili su me da niko nije otporan na bolest, na nesreću, da svakom to može da se desi, da se nikada ne zna kome će se i kada dogoditi i da uvek treba da razmislimo kako bismo se mi osećali da se nađemo u situaciji u kojoj je nama ili nekom našem potreban organ. Kako bismo tada reagovali? Da li bismo želeli da ga neko spali, sahrani, baci telo ili da daruje organe i produži nekome život, da nekome vrati dostojanstvo života, da ga vrati porodici posle 5, 10, 15, 20 i više godina?”, podseća doktor Knežević.

Da porodice retko daju saglasnot, pokazuju i podaci o broju transplantacija koje se godišnje urade u Srbiji. Ivana Pantelić je 2024. godine bila jedna od 17 pacijenata kojima je u Srbiji presađen bubreg. Prema podacima Ministarstva zdravlja, tokom 2024. godine u zdravstvenim ustanovama za darivanje ljudskih organa, odnosno transplantacionim centrima, bilo je ukupno devet kadaveričnih donora, a obavljeno je 44 kadaverične transplantacije organa – 17 bubrega, sedam srca, šest jetri i 14 rožnjača.

Osim kadaveričnih, odnosno transplantacija sa preminulog pacijenta, u Srbiji se rade i srodničke transplantacije, odnosno transplantacije sa živih davalaca. Tako je 2024. transplantirano 27 organa sa živih davalaca. “To su ljudi koji su najbliži srodnici i ako se podudarnosti slože, oni mogu donirati parne organe poput jednog bubrega, ili delove neparnih organa poput dela jetre. To je dosta rizičan proces zato što tada ugrožavate onoga koji daje organ, a niste do kraja sigurni da li će primlac uspešno prihvatiti organ”, pojašnjava doktor Knežević. Živi donori nekada mogu da daruju organe i onima koji im nisu srodnici, a za koje se medicinskim putem utvrdi da postoji adekvatno poklapanje. U slučaju srodničkih, odnosno transplantacija sa živih davalaca, može se transplantirati deo jetre, jedan od dva bubrega, jedno od dva plućna krila, krv, koštana srž i kost.

Podaci o broju transplantacija u Srbiji poslednjih godina nisu pohvalni, ali je statistika za prva tri i po meseca 2025. godine relativno dobra, pošto je već urađeno gotovo dve trećine od ukupnog broja prošlogodišnjih transplantacija. Od 1. januara do 15. aprila 2025. godine u Srbiji je pristanak za darivanje organa dalo sedam porodica, dok je istovremeno devet porodica takvu saglasnost odbilo. Na taj način je, prema podacima Ministarstva zdravlja, od početka 2025. do sredine aprila, organ dobio 31 pacijent. Obavljeno je po pet transplantacija srca i jetre, devet bubrega i 12 transplantacija rožnjača. Ako se pogleda statistika u poslednjih 10 godina, kaže doktor Knežević, najviše transplantacija je urađeno 2017. i 2018. godine. “Tada smo”, nastavlja doktor Knežević, “na godišnjem nivou imali oko sto transplantacija solidnih organa, a imali smo više od 30 donora. Praktično, troje donora mesečno na oko sedam miliona stanovnika. To je bio naš vrhunac. Optimalni prosek kome težimo je 10 donora na milion stanovnika ili 70 godišnje i tada bismo mogli da uđemo i u neki sistem razmene organa i da naši pacijenti efikasnije i bezbednije dobijaju organe”. Doktor ističe da u Srbiji postoje i kadar i oprema, ali nedostaju organi. “S trenutnim brojem transplantacija, mi nismo ni u jednom sistemu razmene organa sa Evropom”, objašnjava on.

Najpoznatija zajednica je Eurotransplant, ali Srbija nije njena članica. Pre nego što postane članica Eurotransplant zajednice, Republika Srbija mora da ispuni preduslove iz oblasti doniranja organa i transplantacije, ali u prvom redu da poveća broj ostvarenih donora, navedeno je na sajtu Ministarstva zdravlja. Kako se dodaje, zemlje članice Eurotransplanta moraju ispuniti transparentne i objektivne kriterijume. “Pristupanjem naše zemlje Eurotransplantu smanjila bi se visoka smrtnost na listama čekanja, smanjila bi se dužina čekanja na transplantaciju, posebno na transplantaciju bubrega. Od momenta pristupanja Eurotransplantu, potencijalni primaoci organa pripadaju univerzalnoj listi čekanja te organizacije koja daje prioritet životno ugroženim pacijentima. Na vrhu liste su deca, a i veće su šanse da visokosenzibilisani pacijenti dočekaju transplantaciju upravo zbog većeg broja donora”, navodi se na sajtu Ministarstva zdravlja.

Iako nije članica Eurotransplanta, Srbija ima nekoliko međudržavnih sporazuma o transplantaciji organa. “Najkompleksnije operacije koje naš zdravstveni sistem ne izvodi obavljaju se u inostranstvu. Najčešće su to Italija i Engleska. Tu je reč o transplantacijama jetre kod dece, recimo, ili transplantaciji pluća. Imamo na umu da mi sve te organe dugoročno dugujemo i da bi trebalo, kada postavimo naš transplantacioni sistem na noge, da idemo na razmenu kada, u nekom trenutku, budemo imali višak organa, što je nama u interesu jer svi naši pacijenti koji su pod visokim stepenom hitnosti na taj način mogu brže dobiti organ iz inostranstva”, zaključuje doktor Knežević.

Tekst je nastao u saradnji sa Hemofarm fondacijom