Kada neka osoba doživi moždanu smrt - stanje u kom su moždane funkcije nepovratno ugašene - tim lekara zadužen za transplantaciju organa obavještava porodicu i predočava im mogućnost doniranja organa. Sa jedne strane neophodno je pronaći potencijalnog primaoca koji ispunjava sve neophodne faktore preklapanja, dok je sa druge potrebno dobiti pristanak porodice. Često je upravo ovaj drugi deo mnogo teži.

I na njega utiču mnogi psihološki i društveni aspekti. U procesu odlučivanja o donaciji organa, ključnu ulogu mogu igrati emocije, uverenja, ali i šire društveno okruženje iz kog dolazi porodica preminule osobe. Takođe, trenutak saopštavanja smrti bližnjeg, može biti presudan za to da li će porodica pristati na donaciju.

Nedostatak poverenja u sistem, tabuizacija smrti, nedovoljna informisanost, odsustvo sistemske edukacije i kampanja, društvene stigme, predrasude, lokalne sredine, kao i snažna emocionalna rekacija porodice nakon gubitka faktori su koji itekako utiču na konačnu odluku da li će organi biti donirani, ili ne.

Pomoć pri donošenju odluke

U nekim državama, praksa podrazumeva uključivanje obučenih psihologa i socijalnih radnika u proces komunikacije sa porodicom preminulog. U Srbiji, takva praksa nije institucionalizovana. Doktori koji rade na jedinicama intenzivne njege ili neurohirurgije, gdje se najčešće identifikuju potencijalni davaoci uglavnom su sami odgovorni za saopštavanje vesti o smrti i pokretanje razgovora o donaciji.

Jedan psihijatar koji je radio u Univerzitetskom Kliničkom centru Srbije kaže za Vreme da ni u njegovom dobu u kliničkom, kao ni sada, psihijatri i psiholozi nisu učestvovali u ovom procesu, te da to nikada nije bila praksa. Ipak, dodaje da bi tako nešto bilo značajno kada bi bilo institucionalizovano.

Anesteziolog, klinički asistent na fakultetu i jedan od koordinatora za transplantacije Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, Saša Knežević pojašnjava za Vreme da kada porodica izgubi svog najmilijeg, ona nije spremna na tragediju i to je za njih veliko neprijatno iznenađenje, ali kaže da moraju da smognu snage da u tim trenucima odluče da li žele da doniraju organe preminulog, jer doktori nemaju mnogo vremena za čekanje. To je jedan od problema u transplantacionom procesu, smatra sagovornik, jer se ljudi ne mogu pustiti danima da razmišljaju da li bi to bilo dobro za njih i za pokojnika ili ne.

Psiholozi i psihijatri, u državama gde se njihovo uključivanje u proces transplantacije praktikuje, imaju zadatak da pomognu porodici da obradi informaciju o smrti bliske osobe na što humaniji način, kao i da stvore prostor u kom će odluka o donaciji moći da se donese bez osećaja pritiska. Njihov zadatak nije da nagovaraju, već da informišu, podrže i razjasne dileme koje porodice mogu imati. U praksi u Srbiji cijeli taj posao pada na lekare transplantacione koordinatore i medicinsko osoblje na odeljenjima gde je pacijent bio smešten.

Način na koji se saopšti smrt ima veliki uticaj na emocionalnu reakciju porodice. Iskustva lekara u nekim državama pokazuju da je najefikasnije kada postoji poseban tim koji pristupa porodici – jedan deo tima informiše o smrti, a drugi, u posebno pripremljenom razgovoru, uvodi temu donacije. I u takvom pristupu, važno je ne stvarati osećaj obaveze, već poštovati pravo porodice da donese informisanu odluku.

Psihijatar sa kojim je Vreme razgovaralo smatra da bi uključivanjem psihijatara i psihologa u transplantacioni proces moglo bolje da se upravlja snažna emocionalna reakcija u trenutku gubitka. I kada porodice nisu protiv donacije u principu, emotivna trauma može da blokira sposobnost da se razmišlja racionalno o nečemu tako delikatnom. Bez podrške i prethodnog znanja, ljudi najčešće odgovaraju „ne“ – ne zato što ne žele da pomognu, već zato što nisu spremni.

Međutim, i kada se individua izjasni da želi da donira organe, ili postoji njen pristanak na neki nacin, u Srbiji to nije dovoljno da bi bilo sprovedeno u delo, već i porodica nakon smrti svakako mora da da pristanak, što se često ne desi, uprkos želji donora. Pored zakonskih propusta na ovom polju, posmatrano sa tog aspekta, uloga psihologa ili psihijatra imala bi još veći značaj u adekvatnom pristupanju porodici osobe kojoj je konstatovana moždana smrt.

Najveći vid humanosti

Anesteziolog Saša Knežević kaže za Vreme da je doniranje organa najveći vid humanosti i zrelosti jednog društva i to ne samo u medicini, već da je to odnos svih odnosa u društvu, emocionalnih, ekonomskih, socijalnih, pokazatelj empatije, humanosti, razumevanja, brige za druge.

Dodaje da ono što je specifično jeste da se ona izuzetno sporo gradi i vrlo je osetljiva, kao kula od karata, a samo jedan mali pokret može da je sruši. Zato je, kako kaže, bitno kako se bilo šta interpretira - “od svake reči koju mi izgovorimo, zavise ljudski životi”. U prethodnim godinama i decenijama, mnogi ljudi koji se ne razumeju u medicinu, od pojedinih političara, do raznih drugih branši, komentarisali su transplantacije i mi smo to plaćali životima, objašnjava sagovornik.

U srpskom zakonu postoji pretpostavljena saglasnost, što znači da svi ljudi koji kod izabranog lekara nisu potpisali izjavu da se izričito protive donaciji organa - takvih je nekoliko stotina na nivou Republike Srbije – mogu postati donori, u slučaju da se desi moždana smrt, ali se po zakonu mora pitati njihova porodica. Ako su venčani zakonski, pita se supruga ili suprug, ako nisu, pitaju se njihovi roditelje, deca ili najbliži srodnici da li se slažu sa donacijom.

Informisanost i predrasude

U Srbiji i dalje postoji duboko ukorenjeno nepoverenje u zdravstveni sistem i sumnja u zloupotrebe, što svakako može uticati na na odluke o donaciji. Javnost često nije uverena da će proces donacije biti pošten, bez interesa, i u skladu sa zakonom. Medijski senzacionalizam u prošlosti je dodatno narušio poverenje. Iako u praksi takve zloupotrebe kakve su predmet skepticizma ne postoje, jer postoje ustaljene procedure, što je potvrdilo i više lekara sa kojima je Vreme razgovaralo.

Osim toga, o smrti se retko govori otvoreno u porodicama, a odluka o donaciji se donosi u trenutku šoka, bez prethodne pripreme. Nedostatak javne edukacije i nepostojanje jasne strategije za normalizaciju razgovora o donaciji dodatno otežavaju promenu stavova. U mnogim slučajevima, porodice jednostavno ne znaju kakav bi stav imao njihov preminuli član, jer o tome nikada nisu razgovarali. Smrt je i dalje poprilično tabu tema. Upravo iz tog razloga većina ljudi za života ne izrazi svoje stavove o donaciji, što porodicama dodatno otežava odluku u trenutku kada se suoče s gubitkom.

Takođe, društvena percepcija transplantacije često se vezuje za sumnju da „samo bogati dolaze na red “, ili da se organi „nekom daju preko veze“. Ove predrasude, iako uglavnom netačne u praksi, značajno narušavaju voljnost građana da učestvuju u sistemu – bilo kao donori, bilo kao članovi porodica preminulih. Ukoliko javnost ne veruje da će organ otići „onom kome najviše treba “, sam koncept solidarnosti gubi smisao.

Kulturološke razlike između manjih i većih sredina takođe značajno utiču na odluku o doniranju organa. U većim gradovima građani imaju više poverenja u zdravstveni sistem, bolje su informisani i skloniji su individualnim odlukama. U manjim sredinama preovlađuju tradicionalne vrednosti, strah od narušavanja telat i sumnja u institucije. Presudnu ulogu može imati stav lokalnog sveštenika ili zajednice. Nedostatak edukacije često dovodi do širenja mitova, dok se solidarnost u manjim sredinama češće vezuje za „naše ljude“, a ne za anonimne primaoce.

Jedan od problema predstavlja i nedovoljna informisanost. U obrazovnom sistemu ne postoji sadržaj koji bi obuhvatio temu donacije i transplantacije. Za razliku od zemalja koje imaju visoku stopu donacije, u Srbiji ne postoje kontinuirani edukativni programi koji se obraćaju različitim grupama – mladima, roditeljima, starijima, verskim zajednicama. Nacionalne kampanje postoje sporadično i retkor imaju dugoročni efekat. Donacija se i dalje doživljava kao izuzetak, a ne kao građanska vrednost. Sa druge strane, mnogi građani ne znaju ni koje dokumente treba da potpišu ako žele da budu donori. U zemljama gde je edukacija o transplantacijama organa podignuta na viši nivo donatori se kroz kampanje prikazuju kao heroji, a primaoci kao zahvalne osobe koje žive novi život. Na taj način grade se kolektivni osećaji smisla i vrednosti donacija.

Tu je i stigma o instrumentalizaciji tela. Neki građani imaju nelagodu prema ideji da se telo njihove voljene osobe „otvara “i „uzima“ organ. Ova telesna percepcija smrti prožeta je dubokim emocionalnim i kulturološkim simbolima: integritet tela se povezuje sa dostojanstvom i smirajem posle smrti. Nedostatak javne edukacije dovodi do toga da se transplantacija doživljava kao „narušavanje“ tog mira.

Da najveće nedoumice dolaze iz nedovoljne informisanosti slaže se i anesteziolog Knežević. On smatra da se ne radi o nedostatku humanosti i sebičnosti, kao što se na prvi pogled misli, nego da su u pitanju nedovoljna informisanost i predrasude. Mnogi smo robovi naših malih sredina iz kojih potičemo i raznih običaja, osuđivanja i predrasuda koji u njima vladaju, kaže sagovornik.

Priča slučaj jednog doniranja organa. Ljudi su došli iz jednog malog sela iz istočne Srbije, ljudi su bili humani i pristali su da organi budu donirani, ali uz molbu da se to ne sazna, što je njihovo diskreciono pravo, jer bi ljudi u selu pomislili da su oni te organe prodali. Koliko smo u nekim sredinama robovi predrasuda, običaja, šta će drugi da kaže, zaključuje sagovornik i dodaje da je sasvim druga situacija kada nekom našem treba organ.

Transplantacija je ponajmanje medicina, objašnjava Knežević i dodaje da se tu ništa ne bi moglo bez građanstva, bez razumevanja, da je to proces gde ne može biti nikakvih rivaliteta, bilo da su politički, rasni, verski. Imperativ mora biti da je to za dobrobit svih nas. Možemo da se sukobljavamo, sučeljavamo i ne slažemo sa svim drugim stvarima, ali ovde moramo biti jedinstveni. To je zajednički interes i ono na čemu treba mi svi da radimo, jasan je anesteziolog.

Stav verskih zajednica

Pitanje donacije organa neretko se dovodi u vezu sa verskim uverenjima. Ipak, većina tradicionalnih verskih zajednica u Srbiji – pravoslavna, katolička, islamska – ne protive se donaciji organa, a neke je čak i aktivno podržavaju, naglašavajući ideju spašavanja života kao čin milosrđa. Problem je što se te poruke retko prenose javnosti na jasan i sistematski način.

Kako u srpskom društvu značajan uticaj na građenje stavova i uverenjau ima i Srpska pravoslavna crkva, tako se često postavlja pitanje kakav je odnos ove ustanove prema samom činu transplantacije. Iako u delu javnosti možda postoje predrasude da se crkvene zajednice potencijalno ne slažu sa transplantacijom, ili bar da ne gledaju blagonaklono na istu, situacija u praksi je upravo suprotna.

SPC je 2022. godine potvrdila svoj stav o transplantaciji organa, naglašavajući da je odluka ispravna ako je donor dobrovoljno dao saglasnost. U saopštenju se pozvala na odluku Svetog arhijerejskog sabora još iz 2004. godine, koji je doneo stav kojim se saglašava sa transplantacijom organa, ukoliko je donator dobrovoljno zaveštao svoje organe i ukoliko je donatorova porodica posmrtno dala saglasnost. U istom saopštenju rečeno je da Sveti Arhijerejski Sabor afirmiše i transplantaciju organa živih osoba ukoliko se time ne ugrožava život donora.

Sa druge strane, Katolička crkva je još 1994. godine iznela viđenje u kome se na doniranje organa gleda kao na moralno dobar čin milosrđa i ljubavi. Stav da crkva podstiče i doniranje organa nakon smrti i transplantaciju kao moralno i etički prihvatljivou potkrepljuju i zvanične izjave Vatikana.

Dobar primer kako je crkva podstakla donaciju organa je Španija, zemlja sa izuzetno razvijenim donorskim sistemom. Tamo, katolička crkva je legitimisala i podržala ideju donacije na način koji je omogućio društveno poverenje u sistem, bez prepreka koje su u drugim zemljama dolazile iz religijskih uverenja. Njena uloga je bila kulturno-posrednička i moralna, ne pravno-institucionalna. Crkva je normalizovala donaciju kroz religijsku podršku, pomogla da javnost prihvati “pretpostavljeni pristanak” (prema Španskom sistemu svi pojedinci su potencijalni donori, sem onih koji to izričito odbiju, a sveštenici su neretko prisutni u bolnicama u trenutcima kada se porodicama saopštava smrt bližnjeg.

Islam takođe dozvoljava transplantaciju organa, pod određenim uslovima. Većina islamskih pravnih autoriteta (posebno u sunitskim školama) smatra da je donacija organa nakon smrti dozvoljena i pohvalna, ukoliko je učinjena dobrovoljno, bez komercijalne koristi, i ako spašava život drugoj osobi. Transplantacija se mora odvijati uz poštovanje prema tijelu, a važno je i da postoji jasan pristanak donora. Neki konzervativniji stavovi i dalje izražavaju zabrinutost oko narušavanja telesnog integriteta nakon smrti, ali u većini muslimanskih zemalja danas postoji široka religijska podrška doniranju organa.

Autor: Filip Mirilović, novinar nedeljnika “Vreme”