Draga Suzana,

Pitate me: „kako sačuvati srce društva?“ „Srce“, što bi značilo i osećajnost i razum na istom mestu, srce koje kuca, a „sačuvati“, kako ste naveli već otkriva, ili „uneobičava“ stanje u kome treba „sačuvati srce“. Kada vam kažu „čuvaj se“, te reči jesu izraz pristojnosti i pažnje, ali i brige. Ne kaže se uvek „čuvaj se“, već kada postoji uvid u moguću opasnost. Od kojih je ona konačna, ta koja se ni izreći ne sme. Ali negde intenzivno postoji, inače vas ne bi upozoravali da se „čuvate“.

Dakle, vaše pitanje, Suzana, upućuje na zabrinutost, i to, kako se i meni čini, kako bi rekli „sa velikim pravcem“. Ili, u odnosu na stvarnost, na anomiju društva, na utihnuće, na povlačenje, izazvano strahom, pretnjom i neizvesnošću.

Ono što nas zapanjuje, i što je apsurdno, te zato često i bez odgovora, jeste da su elite koje danas vladaju svetom, a i autokratije kao izvrnuti principi demokratije, kao njena izdaja, izgubile kompetenciju zastupanja stanovništva, ljudi, i počele da deluju protiv svoje dece. Jer gde će ona živeti, u sve većoj razlici između bogatih i siromašnih, i na planeti Zemlji koja se uništava svakodnevno i radikalno, uprkos izvesnosti samouništenja ako se ovako nastavi. Sila i moć deluju protiv pravde, ravnoteže, etike i konačno estetike. Ružnoća koja nas okružuje proizvod je nemorala. A ekološka zagađenost, proizvod je korupcije i eksploatacije svega postojećeg.

Dakle, srce društva počiva na dijalektici, počiva na odvodu i dovodu, na krvi i kiseoniku, na dvema silama, na kontrapunktu i usklađivanju tendencija. Društvenost postoji ako postoji dijalog, ako postoji sukob mišljenja, procep otvara i okuplja društvenost, uslov društvenosti je agon, rasprava, borba mišljenja i argumenata. Bez tog rada, bez gibanja, bez svakodnevnog otvaranja društvenog prostora, otvaranja javnog prostora, teško da ima društvenosti. A danas se sve radi protiv, radi se na ukidanju svakog javnog prostora u ime partikularnih i uzurpatorskih interesa, kako u smislu mesta radnje, javnih prostora, tako i u političkom smislu, politike kao čovekove plemenite delatnosti. A kako što se istrebljuju zelene površine, tako se uništavaju medijske slobode i sloboda mišljenja, i vlada propaganda. Kritičnost je izgnana iz prosvete, izganja se iz kulture, autori u bilo kom smislu potiskuju se iz svih snaga, privatnost zamenjuje ličnost i lični stav. Vidljivo postaje nevidljivo, a nepostojeće diktat nad stvarnošću.

Srce društvenosti kuca na kritičnosti, a istorija slobode je istorija otpora (V. Vilson). I društvenost prebiva u otporu.

Hajde sada, draga Suzana, da se ostavimo metafora ili simbolike, sa razlogom u tvom pitanju. U vremenu našem u kome se simboli preimenuju, apsorbuju da bi se preradili, a onda ispoljavaju kao farsa ili kič, u potrazi smo za novim jezikom koji može da imenuje za sada otuđenu stvarnost, ili jezikom koji može da izvrši proboj od laži i privida do stvarnosti.

Teško da se društvenost može postići bez zajednica sećanja i bez uvida u nasleđe zločinačke delatnosti devedesetih, bez govora odgovornosti. Hoću reći suočenjem, istovremeno tražim reč koja nije „izgubila nevinost“ (Sartr). Jer bez toga suočenja ide se dalje u reviziju prošlosti, što onemogućava ono što ljudi najviše traže, zahtevaju, a to je izvesnost budućnosti.

Zdravo srce kuca, ono obolelo se nesretno nateže i muči da radi.

Gledamo na sve strane kako i oni koji pitaju šta se događa vladaju kao da je sve u redu, samo nešto nedostaje, događaju se incidenti.

Nisu to incidenti nasilja, već je ono postalo pravilo zbog izostanka govora o zločinu, i o nasilju koje proističe iz legalizacije velikog, te onda i svakog „manjeg zločina“ i svakog „manjeg nasilja“.

U kakvom kontekstu živi, i gde je odrastao mladić koji smatra normalnim da seče, sekirom, drvo na Košutnjaku u vreme prvomajskih praznika? Hajdemo redom, od rana jutra, kakav otpor pružaju građani od „najmanjih“ događaja i stvari, do prisustva zločinarenju svake vrste bez protesta, od divlje gradnje, uzurpiranog parkiranja, svakolikog zagađivanja, u zemlji u kojoj gradovi nemaju vodu, raspravlja se o preimenovanju grada (Zrenjanin). Paradoks do paradoksa i blasfemija do blasfemije.

Na određeni način društvenost odumire u prilog pojedinačnih života (apatija i egoizam) čija je samorealizacija, opet, teško moguća bez društvenosti.

Zato „srce društvenosti“ možemo sačuvati samo podrškom onima koji pružaju otpor.


Borka Pavićević je osnivačica i direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, Paviljon Veljković u Beogradu. Diplomirala je 1971. godine i završila master studije na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1976. godine. Dobitnica je Otto Rene Castillo nagrade za političko pozorište, Njujork (2000); nagrade Hirošima fondacije za mir i kulturu (2004); nagrade Osvajanje slobode koju Fondacija Maja Maršićević Tasić dodeljuje ženi “čija dela potvrđuju principe ljudskih prava, vladavine prava, demokratije i tolerancije” (2005); nagrade Routes koju dodeljuje ECF, Amsterdam (2009/2010); nagrade Legion d’Honneur (2001) koju dodeljuje vlada Republike Francuske.

Borka Pavićević preminula je u Beogradu 2019.

Čast nam je bila što smo imali priliku da sarađujemo sa Borkom Pavićević i delimo viziju boljeg i pravednijeg sveta.