U digitalnom svetu sam već decenijama, ali se sećam prvog dana kada sam „ušao” na misteriozan i uzbudljiv internet 1993. godine. Osećao sam strahopoštovanje prema tom gigantskom svetu komunikacije i informacija. Kada pogledam unazad, bio je mali u poređenju s današnjim, i uživao sam u šačici veb stranica među nekoliko hiljada. Kada sam bio tinejdžer i želeo da sviram gitaru i igram kompjuterske igrice, za moj mali svet je predstavljalo revoluciju to što je tako mnogo ljudi poput mene želelo da postavi besplatan, deljen i vredan sadržaj – mnoštvo gitarskih akorda, a sobe za ćaskanje su bile samo prirodni nastavak za amaterskog radio entuzijastu koji otkriva život u drugim zemljama. Sve je bilo veoma novo, uzbudljivo i nevino.

Za mene, rađanje interneta spremnog za potrošače je počelo. Osećao sam kao da je to potpuno novi svet, a što je najvažnije, informacije, sadržaj i komunikacija su bili iskreni, pošteni i za „pravi cilj" - besplatno dostupan odličan sadržaj. U tom trenutku sam se navukao, i otad uvek istražujem načine da omogućim da se povezivanje, interakcija i sadržaj isprepletu u jednu svrhu, poboljšanje naših života.

Još tokom školovanja, 1998. godine sam počeo da dizajniram alate za elektronsko učenje za škole, izdavače i državni sektor. Osećao sam da je moj trud opravdan, to korišćenje interneta i interaktivnog softvera kao pomoć da se prenese učenje u kontekstu i simulacija za sve uzraste; to mi je donosilo veliko zadovoljstvo i tada, a i sada. Jedan od naših projekata bila je i jedna od prvih društvenih mreža na svetu koja je omogućavala da škole koriste tehnologiju na pozitivan način – da se bolje komunicira u učionici i sa drugim učionicama širom sveta. Osnažili smo male glasove kako bi mogli da postavljaju i odgovaraju na velika pitanja od značaja; predsednički izbori, klimatske promene, kako bi škole mogle da poboljšaju živote ljudi.

Mi smo u digitalnoj revoluciji, baš kao što je postojala industrijska revolucija koja je počela u gradu u kom ja živim, Mančesteru u Velikoj Britaniji. Vidimo kako globalne kompanije za digitalne medije postaju novi vlasnici predionica pamuka koji su dominirali svetom u prošlim vremenima. Sa ovom novom digitalnom dominacijom dolazi i moć da se utiče, informiše i obrazuje, isto kao i moć da se obmane, prevari i podstaknu kriminalne radnje sve iz udobnosti vaše fotelje, kafića, aviona; uvek i svuda smo uključeni. “Kako bismo mogli da živimo bez toga?” pitamo svi mi, dok smo „zalepljeni” za svoje ekrane.

Prešli smo u svet u kom digitalno ima prioritet, u kom se budite i prvo zgrabite telefon, a ne budilnik ili radio. Predugo ostajemo budni kako bismo bili sigurni da smo uhvatili i poslednju nanosekundu novosti na svojoj društvenoj mreži da slučajno ne propustimo šta se dešava, a pritom gušimo misao da to može biti samo još jedan bezazleni selfi nekog “prijatelja” kog nikad nismo ni upoznali ili sa kojim nemamo iskren odnos; samo kako bismo se osećali kao deo ovog novog trenda u medijima gde osećamo da ako nismo prisutni onda nećemo ni postojati.

Postalo je previše lako konzumirati medijske vesti na svojim mobilnim telefonima. Stoga nije ni čudo što danas živimo u svetu u kom čak i svetski lideri upozoravaju na „lažne vesti”. Društveni mediji i „vesti” su preplavljeni tračevima o poznatim ličnostima, a neprijatni video snimci su postali današnji stub srama i vešala koji su se koristili pre mnogo vekova – možda je to era ‘Javno sramoćenje 2.0’. Uz hiljade priča koje su nam dostupne svakog sata, nije ni čudo što se svi borimo da napravimo razliku između nekad jasno segmentirane biblioteke sadržaja i razdvojimo istinu, činjenice, fikciju i zabavu; granice su zaista zamagljene…

Oguglali smo na voajerizam iz „rijaliti“ televizije, a moć bogatih medija curi iz novosti sa naših društvenih mreža; verujemo da sve ovo kontrolišemo uz pomoć 140 karaktera i tastera "lajk". Gde su sve naše ostale emocije nestale? ... i zadovoljni smo ovim ograničenjem? To nam pomaže da se objasni zašto smo u digitalnom svetu, koji može da vam pruži toliko stavova i mišljenja, ograničeni na binarno „lajkovanje" ili ignorisanje kako bismo formirali mišljenje ili ga promenili – igra „najviše lajkova pobeđuje" je jednosmerna putanja gde se držanjem strana kreira „masovno mišljenje" koje oblikuje naš svet.

Gde je kraj? Gde je linija između činjenice i zabave? Da li smo sada preplavljeni sa tako mnogo komunikacije da, kao i u pravilu reklamiranja, sve što je rečeno više od 3 puta postaje voljeno, usvojeno ili „istina”? Čini mi se da se ova ograničavajuća digitalna emocija pokazala opasnom. Ne može se sve izraziti na taj način. Iako smo uvek konektovani, diskonektuje nas konzumiranje masmedija koje je kao voz koji se otrgao kontroli – gde se sve pročita i veruje ili skeptično odbaci.

Moja strast u radu i životu je da stvari učinim upotrebljivim, svrsishodnim, da olakšam stvari ili poboljšam naše živote manje ili više; to je svrha. Spajanje tehnologije sa komunikacijom kako bi se pomoglo obrazovanju, informisanju ili zabavi. Ovde u agenciji „Mosquito” koju ja vodim u Velikoj Britaniji, sebi smo postavili izazov da podstičemo komunikaciju i da zajednicama damo svrhu kako bi se angažovale. Ako imamo rezime za interakciju, istražujemo kako bismo omogućili onima koji uče, potrošačima ili firmama alate koji njihovoj korisničkoj bazi dozvoljavaju da se suštinski izraze ili osećaju samostalno. Kada puštate na tržište svoju poruku, brend, proizvod ili uslugu, uvek bih postavio pitanje koja je svrha, benefit i kontekst kako bi se pružila vrednost ciljanoj publici. Izbegavajte grube reklamne formate koji zagađuju internet senzacionalizmom i link-bejtovima.

Svrsishodna tehnologija u mnogim sektorima pruža korist od digitalne transformacije, i zaista je ispunjavajuće kada vidite da je projekat uspeo i kada vidite benefite. To je sigurno vrednost do koje je meni stalo. Nakon dve decenije u „digitalnoj revoluciji“, iskustvo i istorija mi govore da jedino što ne bi trebalo da promenimo jeste da budemo humani i ponašamo se kao ljudi u digitalnom prostoru.