Postoje dva neizbežna indikatora da se nešto loše dešava s mentalnim zdravljem. Prvi je da se remeti uobičajeni ritam spavanja: ne možeš da zaspiš, budiš se svako malo, ne možeš da se probudiš, san ne okrepljuje, ne sanjaš ili noćne more ne prestaju… Ako se pojavi i drugi signal, problemi s koncentracijom, gotovo je izvesno da nešto treba preduzeti što pre.

Depresija, to je važno imati u vidu, nije reakcija niti je izazvana tragedijama i traumama, već počinje bez povoda. Ako se razvije depresija, bilo koje “dubine” i “intenziteta”, većina osoba pati zbog dva sržna doživljaja. Prvi je potpuni gubitak samopoštovanja, vere u sopstvene kompetencije, osećaja lične vrednosti, mogućnosti doprinosa porodici ili društvu, nade da je bilo kome stalo do mene (“ako nekome jeste, taj je potpuno slep kod očiju”) ili da će ikada biti. Osobi koja se oseća tako bezvredno, nemoguće je, naravno, da u bilo čemu uživa ili da za bilo šta nađe motivaciju, pa ona lako može prestati da brine o sebi i tako pojača svoje probleme. Drugi za depresiju sržni doživljaj jeste usamljenost, izolacija: zajednica me odbacuje zbog straha, bližnji me ne razumeju, misle da preterujem ili mi čak ne veruju, a ni sam ne mogu da kontrolišem svoj um i zaustavim prejaka osećanja. Iz ovoga, sasvim moguće, proističu tuga, plač, pa čak i pokušaji samoubistva, koje često vidimo kao prepoznatljiva depresivna ponašanja.

Za svakoga ko primeti ovakva osećanja u sebi izuzetno je važno da čuva plamičak motivacije kako zna i ume: da ne prestane da se, makar i na silu, svakodnevno kreće, odlazi u prirodu, bavi sportom, zdravo hrani i izbegava cigarete, alkohol i droge – da očuva vitalnost organizma; da čuva i neguje sve izvore socijalne podrške – prijateljstva (posebno s ljudima koji su imali slično iskustvo), porodicu, ljubav, seks; da izabere aktivnosti koje mu donose zadovoljstvo – pomaganje drugima, negovanje kućnih ljubimaca, posvećenost religioznosti, umetnosti, hobijima, kuvanju, biljkama...

Može se desiti da sve gore navedeno nije dovoljno i da moramo da potražimo stručnu pomoć. Ovde je važno tako nešto priznati sebi što pre, uprkos mogućoj osudi i žigosanju okoline. Ponekad su lekovi, antidepresivi, od velike i brze pomoći, ponekad spasu život. Mozak je, međutim, veličanstvena misterija i mi o njemu trenutno znamo premalo da bi lekovi bili dovoljni ili uvek delotvorni. Zato mogu biti potrebni razgovori s psihoterapeutom. Ponekad osoba koja može da zamisli, da “iznutra vidi” vaš očaj, pomaže da premostite usamljenost i neshvaćenost, čime je dobar deo problema rešen. Ne treba, naravno, idealizovati ni ovaj metod, pa je kombinacija lekova, psihoterapije, sporta, druženja, hobija (itd, itd.) verovatno najbolji stručni pristup depresiji.

Onima koji su zatražili i našli stručnu pomoć, svejedno ostaje osnovni zadatak koji se lako da sažeti: razgovarajte, razgovarajte, razgovarajte! Pokušajte da ne gledate televiziju i da ograničite upotrebu telefona i društvenih mreža, a kako biste mogli iskreno da istražujete svoj um uz pomoć svojih prijatelja. I, ako hoćete nešto važno da učinite za budućnost, učite decu veštini opisivanja osećanja i pokažite im svojim primerom koliko je vredno otvoreno priznati bol.